Nepoznati Boris Rumjancev

    Ispod velikog kristalnog lustera u restoraciji "Kod Ruskog Cara" ogleda se u prelomljenoj svetlosti malenih kristala. Od kada nije bio ovde! Bože moj! Čitava večnost je iza njega. Blago zavaljen u fotelji, tik pored gospođe u plavom kostimu, koja ga uopšte ne primećuje, i tek mu zamahne šakom posred lica. Malo ga plaši taj grubi prodor, pa da kaže materije, razularene, nepristojne i bahate, u njegovo fino, eterično, i njoj nevidljivo telo.

Odavno je sviko na život u bestelesnom svetu, u svetu brzih atoma koji se organizuju tako brzo kao što misao proleti glavom. Tako da je nepripremljen, još uvek odvikao od onog čvrstog, utegnutog života. A u stvari i ne bi trebao baš toliko da se ljuti na nju. Jer da je nije bilo, sigurno se ne bi našao ovde, u Beogradu, posle toliko godina. Da nije poželela njegovu sliku! Njoj je tako svetski zvučalo to Rumjancev!  Slikar. A pošto je zamislila da se bavi kupovinom i preprodajom slika, eto jednog lepog, egzotičnog imena za početak...

I Ona zavaljena u kožnoj fotelji česterfild, po malo već istrošenog lica, potrošenog recimo od zaludne mimike. Jedino joj još malene jamice na obrazima bljesnu nekom detinjom radošću i radoznalošću i celo lice joj odluta za nekom veselom idejom. Taj bljesak, naravno, kratko traje, toliko kratko da na njenom licu ta tajna ostaje duboko zatrpana mimičnim borama.

Šta je to što  je nju privuklo slici koju je davno naslikao. Zna on dobro da je prvo razmišljala o formatu slike. "I još uramljena, pa to je stvarno jeftino," šaputala su njena usta, ponavljajući opčinjeno, Rumjancev!Rumjancev". Pućila je usne tako slatko, da je u toj ponavljajućoj radnji bilo neke žudnje, neke čulne potrebe. Po neki put žudnju može izazvati odjek, melodija sloga, koja nudi nepoznato. To nepoznato, Ona je osetila kao romantiku i patinu koju nude stari predmeti, koji su promenili mnoge vlasnike. To su bile hladne senke koje su treperile na vetru, i koje su padale po njenim rukama i tražeći je.

To ime za nju je bilo poziv...

A za njega, bio je to jednostavan, lak prelazak iz mirovanja, još bolje  je reći iz ništa u otelotvoreni svet. Prelazak  u misao otključao je atome koji su se nazivali njegovim imenom i oni su  se kao po komandi, rasporedili u njegov "otisak" u  njegov kalup koji se zvao i zvaće se "B o r i s   B o r i s o v i č  R u m j a n c e v"!

Na neki način, njegova davno naslikana slika bila je najbolje reći, karta za taj ulazak. Slika koja je za nju bila radosno iščekivanje. Slika koja je bila nada.

Sliku je preuzela u pošti. Stari vlasnik iz jednog grada u provinciji, poslao joj je paketom sliku, pažljivo upakovanu u foliju koja štiti od oštećenja. Brzo je poderala omot ne bi li ugledala sliku uživo, što pre. Nije želela da čeka. Trebalo je da se nađe sa agentom iz aukcijske kuce, koja je pripremala aukciju slika. Iz tih razloga sliku je morala odmah prvo ona da pogleda. Do tada sliku je videla jedino na fotografiji preko sajta za prodaju - kupovinu. Pojavio se prvo ram. Zadovoljna njime nastavila je da skida omot, dok se nije pokazala slika u celosti. Dimenzije 30x 40 cm sa ramom, ulje na platnu, kaširano na staklo. Malo neobično, kroz glavu joj prolaze reči prodavca.

"Da malo je neobično." ponavlja sada poluglasno, dok vrhom prsta prelazi po površini slike. Na slici je dečak, čobanin, koji je doveo  svoje dve krave da napoji na reci. U pozadini tri stabla, najverovatnije topole. Prvo je pomislila da su breze. Krave su zagazile u vodu. Dečak joj se učini tužan. Dan je na zalasku, vidi to po rumeni koja probija oblake sa zapada. Poneka zadovoljna ptica se oglasi iz obližnjeg trščara. Slika joj se učini tužnom, ni sama sebi ne može da objasni šta je to što oseća da izbija iz slike: tuga, melanholija...

Polako stavi sliku u kesu i krete prema "Ruskom caru". Nesigurno i zbunjeno. Ima takvih trenutaka u životu koji vam kao oblak kad zakloni sunce, iznenada promene tok i strujanje energije u srcu. Ima takvih trenutaka koji vam stvaraju nelagodu a ne znate zašto. Izgleda, da je taj trenutak upravo našao nju, baš sad kad i nije poželjan.

Ali gospođa u zrelim godinama to ne bi bila, kada ne bi duboko udahnula i čvrstim koracima, brojeći u sebi do deset, nameštajući osmeh ljubaznosti  krenula u nepoznato. Upravo je ona uvela gospodina Rumjanceva u restoraciju, upravo Ona, dama u zrelim godinama, a da to nije ni znala.

Borisu Borisoviču se učini da mu car Nikolaj namiguje sa fotomurala restorana. Malo se pridiže iz fotelje i neprimetno mu se nakloni. U bledim Nikolajevim očima prepozna onu belu darogu koja se pružala u nedogled, u nedođiju, kojom je on Boris ipak stigao u novi svet. Dok je za carsku porodicu daroga ostala bela i tajanstvena zauvek. Nakašlja se, pa se začudi ideji enterijeriste da carsku porodicu sa svetačkim oreolom  izloži pogledima puka. Savremeni čovek ume da banalizuje, baš.!Ovo mu izgleda kao da smo svi došli njima u goste. "Bože prosti". Car Nikolaj ga nije ispuštao iz vida. Pratio ga je usredsređenim pogledom dok je ispijao šampanjac i dok je žudno  izvlačio dim iz cigarete. Beše mu neprijatno u početku ali posle par čaša šampanja više ne. Blago se rasplinjavao u fotelji, da bi se ponovo "gustio" i pažljivije slušao razgovor koji je tekao između gospođe u plavom kostimu i mladog gospodina. Jednu reč, bolje reći celu rečenicu je dobro zapamtio. Odjekivala mu je u ušima dugo posle toga. Gospođi je takođe bilo neprijatno, učinilo mu se da je čak pocrvenela.

"Kakav drznik. On da mi kaže da sam sentimentalni diletant i da slikam naivno! Pa zna li on ko je meni bio učitelj. Sam Vasilij Reznikov, ej,Vasilij ! Kakav nitkov. Treba da se stidi zbog ove gospođe. I šta mu znači ta kutija u koju stalno gleda. Čita iz nje kao iz knjige."

Poskočio je iz fotelje i žustrim korakom se uputio do velikog prozora - izloga koji je gledao u Knez  Mihajlovu ulicu. U staklu izloga kao u ogledalu suočio se sa samim sobom, kao dvanaestogodišnjakom, kada je prvi put sa porodicom, ocem u generalskoj carskoj uniformi, majkom i sestrom tražio kvartiru, baš u centru grada. Jer tako je dolikovalo carskom generalu. No, kako su se izdaci povećavali a prihoda niotkuda potražili su jeftinija mesta za stanovanje. Na kraju, stigli su čak i na samu periferiju tamo iza čuburskog potoka, u potonju ulicu Prestolonaslednika Petra. U senovitom dvorištu periferije osetio je prvi put senke i možda neuko počeo da kroti tu večitu igru svetlosti i tame koja se može uokviriti ramom uz pomoć boja duginog spektra. U kuću su im svraćali zemljaci izbegli zajedno sa njima, 1918.godine. Delili su svoju tugu, nadu, veru, sa njima. Uzimao je i on po neki delić tog izbegličkog tovara i nežno ga odlagao u crteže, skice i prve akvarele koje je tih godina počeo da pravi. "Hudožnjik.Hudožnjik" još uvek može da se seti glasa generala Vrangela, kada ga je pozvao jednom prilikom pri poseti njihovom domu. To je bila prava komanda. Ovo sećanje ga trže, ponovo se osvrnu na ono dvoje koji su za stolom ispijali žudnim gutljajima već ohlađenu kafu. Da li da im se ponovo približi i da zavrne šiju onom arogantnom mladiću ili da zakorači u sumrak pa kud ga talasi i hujanje vremena odnesu...

Mladić sa notebook računarom naglo poče da se češe po vratu. Primetila je to i sama bacajući pogled u plavičasto treperenje ekrana. Dala mu je vlažnu maramicu da se osveži a onda ga upitala ravnim glasom bez ikakve intonacije.

"Pa, koliko u stvari slika vredi"...u tom trenutku u udaljenom kraju sale skliznula je jedna čaša sa stola i taj prasak je u stvari pokrio mesto odgovoru. Prošlo je još malo vremena da bi vešti istoričar umetnosti odgovorio.

"Vredeće onoliko koliko bude hteo neko za nju da plati. Ali ne nadajte se nekoj velikoj cifri. On je osrednji slikar ruske emigracije. Da imate Kolesnikova, to bi već bila druga priča. Kažem vam tu ima mnogo naivnosti i romantizma. Ova slika ima dobru kompoziciju i po formatu je različita od mnogih drugih. Može da bude interesantna nekome. Svakako ćemo je ponuditi kupcima."

Blago su se njegove reči spuštale u njeno krilo. Kao da je osetila oštre rubove svake ali nekako krhke i porozne kao kad ljuštite tavanicu i gipsana štukatura pada, pada, meko, zasipajući. Kao da joj je za vrat sletela baš jedna takva krpa od reči - gipsa i ona okrete glavu prema zidu - muralu. Primeti odmah dečaka koji je potrbuške ležao u travi okružen kikotom ljupkih devojčica. Zujale su pčele u blizini a njegove oči su tražile njene. U tom dugom pogledu razvlačila se bela tuga poput bele svilene zavese.Ona je mahinalno rukom krenula da je skloni ne bi li u onim plavim očima dečaka videla nešto što joj je samo kratko bljesnulo. Nije razumela tu svoju radoznalost ali je hrlila detinjim očima. Da brzo se setila, ovaj dečak je podseća na onog sa slike.  Ovo je aristokratsko dete, ovo je carević, zaključila je najzad prepoznajući carsku porodicu slikanu u časovima dokolice. A ovaj mali čobanin  na njenoj slici, ko je on? Naravno da odgovora nije bilo niti će ga uostalom i biti jer život nam takve odgovore ne daje, pogotovu ako stižemo kasnije na isto odredište. Potrajalo je nekoliko desetina sekundi ovo njeno magnovenje - snoviđenje, tek toliko da mladić pored nje otpije nekoliko gutljaja kafe. Naglo se okrenula k njemu i ni sama ne znajući zašto, uz ljubazan smešak sa svojim ljupkim jamicama  rekla mu je da ne želi  da proda sliku. Očekivala je više novca, pa pošto dobija manje želi sliku da zadrži. Nagli preokret  i nije mnogo iznenadio mladića. Ljubazno su se rastali. Ispod velikog kristalnog lustera ostala je da sedi nežno pogledujući foto mural i malog carevića Alekseja. Preko puta nje zadovoljno se smešio Boris Borisovič.

Veče je već uveliko palo po pločniku obližnje ulice pritiskajući staklo - izlog restorana, želeći valjda da uđe u njega. Ali veliki kristalni luster neprikosnoveni gospodar svetlosti bacao je prelomljene zrake kao strele, štiteći svoje goste. Polako su izašli. On za njom ili tik uz nju. Pažljiv, diskretan. Ona je kesu u kojoj je slika preklopila preko grudi.

Ispratio ih je žagor zadimljenog restorana i jedan odraz koji se volšebno utisnuo na staklenom zidu - izlogu. Nekim čudom sa notebook računara koji je bio okrenut istom zidu sadržaj koji je mladić iščitavo je preslikan na staklo - zid. Dugo se slikar Rumjancev pitao šta on to čita i kakva je to kutija u koju on često gleda. Sad, pri izlasku krajičkom svog kvantnog vida okrznuo je tekst. Setno se osmehnuo i zakoračio slobodno u prozračno toplo, majsko veče. Slova su još koji tren treperila a zatim su iščezavala istom onom brzinom kojom se on udaljavao Knez Mihajlovom ulicom. Bio je to zakon, nepoznat ovdašnjoj fizici, gde veličina nepostojećeg bića ostavlja isto onoliko materijalnom svetu koliko oduzima od nematerijalnog. Zbog toga ko je hteo da pročita šta piše  na zidu, morao je to brzo da učini.

Nepoznati Boris Rumjancev

Posedujem dve minijature Borisa Rumjanceva, ruskog slikara, emigranta, koji je u Srbiji živeo do 1945.godine kada se odselio u SAD. O njemu nema nikakvih podataka osim da je rodjen 1906.godine  u Rusiji, živeo  do preseljenja u Beogradu. Umro je 1992.godine u Njujorku.