Igrica

Vreme je već da zatvori i ovaj naslov.
Dugotrajno gledanje u ekran izaziva joj suzenje očiju i evo već joj neprijatno grebanje skreće pažnju. Nastaviće sutra. Naslov je opravdao očekivanja: staro delo Miloša Milojevića, čita se kao neki apokrifni tekst. Ovaj sajt o istoriji Balkana sa svojom elektronskom bibliotekom je izvanredan. U svako doba možete zaviriti u stranice vrednih i retkih knjiga, a da niste ni kročili nogom u neku knjižaru ili biblioteku.
Zatvara knjigu.
Pojavljuje se već dobro znana naslovna strana sajta: Istorija Balkana. Dobro poznata ilustracija: tamno oker pozadina sa zlatnim okvirom i slikom Lepenskog vira, dupljajskih kolica, vinčanskim pismom, Romulijanom. U levom uglu nazivi fajlova, toliko puta čitani tekstovi... Arheologija. Paleolingvistika. Istorija. Istorija II. Antropologija. Etnologija. I već kad je prstom krenula ka zatvori, ugleda u pravougaonom okviru nešto sasvim novo. Naslov : Reinkarnacija.
“Šta je ovo. Kada su ovo ubacili? Kakva reinkarnacija? Balkana? “
Zastade, u nedoumici, da li da pogleda. Umorna jeste, ali radoznalost je jača. Taj naslov tako izaziva, tako zove... Kliknu, sigurno, preko naslova. Ekran se prvo zatamni, pa se pojavi plavet i naslov loading .Sačeka malo, a zatim računar izbaci zahtev za logovanje.
“Kakvo logovanje, pa ja se automatski logujem svaki put kad pristupam fajlovima!?”
Ubaci svoju omiljenu šifru - toliko puta korišćenu na raznim forumima i sajtovima. Računar vrlo brzo izbaci odgovor: Ne odgovara.
Ponovi još jedanput, uporna, jer ovo su ipak samo mašine. Možda je izostavila neko slovo.
Isti odgovor. I tako nekoliko puta. Zastade u nedoumici. Šta sad da radi. Datum rođenja joj prvo pade na pamet. To možda ima veze sa reinkarnacijom, setivši se munjevito svojih mladalačkih lutanja u religiji. Tad je duboko verovala da se smrću rađamo negde drugde u svetu i možda je baš datum rođenja smrt u nekom drugom životu. Mada, ni sad ne zna šta da misli o toj temi.
Pažljivo ispisa brojeve, proveri. Kliknu mišem. Trenutak, i ekran se otvori. Trgnu se... Nije očekivala da će baš to upaliti. Zaradova se kao dete. Ekran u bledo sivim nijansama, pisan glagoljicom, učini joj se na prvi pogled. Slova podrhtavaju kao živa, brzo se lome i savijaju pa sad su jedno, a sad drugo. Evo, vinčanskog pisma složenog kao u knjizi profesora Radivoja Pešića, a odmah zatim izranjaju oznake sa drvenih daščica Velesove knjige, pa alfabet Feničana. U prvi mah pomisli da je ovo neka igra administratora sajta. Od silnih materijala iz elektronske biblioteke rešili su da provere znanja i naprave neku igru!?
U uglu ekrana vrti se neka sjajna lopta. Da li je to ulaz u fajl? Da li da klikne mišem. Nešto se mora otvoriti za početak igre. Kliknu. Užarena lopta naglo zakoči, bljesnu nešto poput eksplozije i otvori se...
Zacrni joj se pred očima. Da li je od ekrana ili od one eksplozije u uglu ekrana, ne zna...
Odjednom neki topli vetar je obujmi i kroz njegov tanki huj dopre joj kroz sluh topot kopita, tupi metalni odjeci, i tutnjava u daljini. Ruke su joj teške, nalegle preko miša. Htela bi da mahne rukom da skine sa sebe tu lepljivu težinu koja je pritiska.
Ali uzalud. U njoj nema snage, one ljudske, voljne, koja sluša. Zatim je probode neviđeni bol. Nikad doživljeni, onaj koji seče na pola. Onaj sa kojim se, valjda, vidimo samo jednom u životu. Oseća da je pola nje negde, a pola negde tamo za šta opet ne bi znala reći gde...
***
Bitka je u punom zamahu.
Na ekranu je 331 godina p.n.e. Ali ona to ne vidi. Skliznula je preko klizavog traga krvi koji joj je ostavio preklani ratnik ispred nje...
Sada je vojnik moćne Aleksandrove falange. Grozničavo, u svojoj svesti, pokušava da skupi ostatke prošlosti.
Po pravilu igre, prošlost se automatski stavlja u jednu platnenu vrećicu, nalik onima u kojima se skuplja novac. Uspomene i prošli život ostavljaju se u gornjem desnom uglu ekrana. Neki put posluže kao džoker da se izađe i spasi glava i vrati u pređašnje stanje. Naravno, ako se stigne. Neki put ostaneš zauvek iza stakla ekrana kao neko ko nema mogućnosti da se vrati na početak jednim klikom miša.
Skuplja se pod okrugli štit. “Nebo je tako plavo i eno kruže neke ptice velike i tamne. Umesto jednog Aleksandrovog sokola izgleda da svako ima svog. Ovaj moj leti iznad mene, traži me...
Rekao je Aristandar, naravno, povlašćenom krugu ljudi, da će bitka dobro proći; da će se opevati i slaviti. Nisam zamišljao baš tako to slavlje. Ostadoh na repu krvavog puta da skupljam tuđu krv i jauke. A htedoh velikim rečima da opevam taj udes i da himnom proslavim nepobedivog Aleksandra. Pesnik sam. To što stadoh pod falangu, to je moje lukavstvo, naravno. Nikad nisam bio strašljivac. Rekoh, pesnik sam, ime mi je Panagor. Ima u tom pesničkom zvanju nečeg herojskog. Ako nešto treba da opevate morate biti u žiži događaja. Do sada sam pisao samo ljubavne pesme i uvek sam goreo na ognju ljubavnog pesništva. Htedoh da okusim i ovu vatru. Smrti se ne bojim. No, ova lomača je ogromna. Ližu plamenovi uzbunjene ljudske krvi, plamenovi života ližu ovo krvavo polje. A uz njih idu i plamenovi smrti, doduše, nešto kraći i mrkliji. Imam snage u rukama. Mogao bih se malo udobnije smestiti.”
U daljini čuje potmuli žamor, bitka je pri kraju. Pod ramenima mu je mrtvi saborac, još topao. Na prvi pogled još u ljudskom dostojanstvu, ali samo na prvi pogled. Njegova ruka još uvek čvrsto drži slomljeno koplje serapis. Neće ga nikad ni ispustiti. Jer tamo gde je otišao seni palih se i dalje međusobno bore.
“Još jedan rat se vodi - misli dok traži udobniji položaj za svoje telo. Tribali su to, koliko ih na zemlji vojuje još više ih ratuje u nekom drugom svetu. Ne bi ih Aleksandar toliko cenio da ne zna i za ovaj rat, neprekidni kao reka. Rat seni. I da i sam nije video crveni tok uskomešanih sudbina iznad Temnića koji bukne ranom zorom, pred svitanje.”
Zaustavlja misli. Treba se malo odmoriti, dok se sve ne završi. Opet oblaci na nebu, beli, nemi...
Odjednom prvo oseti telom, a zatim i u sluhu, zvuk konjanika. Jedan potmuli tutanj mu se sve više i više, sve brže i brže približava. Vrtoglavo, vihorno. Pomeri se na svom položaju i pod učkurom napipa kožnu kesicu u kojoj je čuvao tri zlatna novčića i par žensklih naušnica. Zadrža je u ruci...
Konjanik u kasu, već nad njim. Levo kopito pada na njegovu levu stranu grudi...Ispušta dah...Bol ga probode jače od koplja...Čeka da telo udahne, da se pluća otvore. Svestan... Čeka... Udah kasni... Još nekoliko sekundi... još ga nema...
U tišini koju za sobom ostavi konjanik ču se samo krik, tako jak, da polegoše vlati trava. A zatim nastupi beskonačni mrak. Snažan bol je trgnu. Ekran zaiskri svojom plavičastom bojom. Zatreperi naslovna strana omiljenog joj sajta. Slatkasto gorak ukus u ustima natera je da pokrene jezik i usne.
Udahnu duboko i ustade sa stolice.