Pisac i smrt

Nije ni on hteo da se ovako prevrće po bolesničkoj postelji. Nije, pa ko bi to normalan želeo. Ovako, na belim plahtama, proboden odovud i odonud teško diše kao ranjen bik na koridi. On, poznati pisac. U sobu se probija koso prvi jutarnji sunčev zrak. Svetao i sjajan. Bezvremen. Medicinska sestra sa belim rukavicama kao u kakvog arhanđela podiže njegovo tromo, bolno telo. Sad na jednu, sad na drugu stranu. Da li da jekne i da li to dolikuje sad njemu, piscu tolikih romana i priča ? Onom, koga čitaju širom planete. Da li da krikne, jer boli ga, naravno.? Njegovo bolno telo gotovo je odrvenelo, ali u rukama ove hitre mlade žene kao da ponovo dobija onu mladalačku snagu, ali samo na tren. Na mestu njenog dodira njemu se čini da ponovo postaje muškarac. Kateter u polnom udu ga podseti da je to samo glupava pesnička slika izlapele inspiracije. Jer nijedna pesnička mašta i zakovitlana metafora ili personifikacija a ponajmanje hiperbola ne mogu podići njegove sparušene mošnice, dva suva nara na zlatnu granu drveta života. Pa čak ni ovaj sunčev zračak što se kao sečivo zabada u vrat ovog anđela u belim rukavicama ne može prerezati čauru bola i tvrde smrti što mu se nudi. A toliko smrti je opisao. Setite se samo“ Smrt u Carigradu“, pa “Smrtonosni zagrljaj princeze Anat”, pa “Smrtonosni ljubavni napitak”. Jeste, ali to su bile slatke do poslednje kapi ispijenog šampanja, slatke, preslatke smrti. Ovo je za njega nešto novo. Ovo je srozavanje u svakom pogledu. Skidanje. Nagost do imena pradede, do matičnog broja i broja telefena. Ovo je već uvođenje u brojeve u statistiku stanovnika planete. Vidi i on, ali opet ne želi da zna da je već zaveden pod brojem u debeloj knjizi umrlih, veštom rukom nekog pisara kaligrafa, koji se baš trudi da kitnjasto ispiše toliko puta ispisivano ime na koricama knjiga na svim jezicima sveta. Još je ostala samo tačka iza broja, jer i broj je zapisan, može čini mu se, da ga pročita i sa ove razdaljine -252. Ah! Kakve su te dvojke, kao devojke. Tanke i elegantno uvijene u struku a šire u grudima! Ah kakav rukopis! U srcu se zahvali nepoznatom kaligrafu i oseti neko olakšanje. Jer tačke još nema, nije napisana. Ali ipak, jeknu po navici. Sestra nešto jače trgnu čaršav na kome je ležao i on oseti bolno svoja rebra. “Gospodine Antal budite mirni, evo pri kraju sam! Zašto niste ništa doručkovali.”? Ah, taj doručak. Komadina hleba i šolja mleka na žućkastom plastičnom tanjiru iskrzanih ivica. A njemu mirišu zemičke prelivene toplom čokoladom u malo privatnom hotelu na Monparnasu. ”Monsuer, želite li kalvados”? I kao dobri Dr Ravik i on zavaljen u plišanu ljubičastu fotelju setno se osmehuje dami u izlogu.“ Pariz ,Pariz! I zvona zvona!”. I ne pitaj za kim zvoni, ne pitaj…” jasno ču glas svoje prve žene nesrećno stradale baš u Parizu. Otvori oči, onog belog anđela ne vide. Samo svetlost koja je već dobro ispunjavala celu sobu i kao zlato padala po njegovom krevetu. Drmnu nogom kao da mušicu tera sa sebe. Osvrnu se, to je bilo sanjarenje koje naiđe kao oblak, zna on to, pa pisac je. Nekad je željno iščekivao to oblačno nebo svoje duše. Ali sada …Mimi ga podseti na mladost i ljubav. Na neutaživu strast za kojom je jurio i koja mu je davala da pije sa izvora nadahnuća. Bio je izabran. Zato je i mogaо da napiše sve to što je napisao. Mogao bi on i još, ali telo ga je izdalo. Sad jasno vidi putanju svog života i one bitne odrednice, raskrsnice. Sad jasno vidi i zašto je morao Mimi da srene baš tu, u Parizu. Naravno, da vidi, na kraju svako progleda, pa i ne mora da bude ni pisac ni filozof. Kad ste ovako zgužvani, onemeli od nemoći i sažaljenaja drugih onda mora da vidite tu prevaru koja se zove život. Jeste da je kao pisac uvek bio na tragu ove ideje ali sada mu se čini, nikad je nije do kraja i suštinski opisao. Jer je nije ni doživeo. Telo je telo, podložno neumitnim zakonom prirode i ono te neminovno kad tad, dovede dovde. Prosto ga je sramota ovih mladih žena koje obleću u toku svog radnog vremena, svaka sa svojim zadatkom, sramota ga je ali šta će. Njegova smrt će biti vidljiva, izgleda svima. I zalud to što je uvek voleo da u tišini i polumraku svoje sobe kuje tuđe sudbine, skrajnut sa glavnog toka, na rubu matice. Uzalud i to što je posle dobijenih nagrada mirno sedeo u ligeštulu, na obali reke, lak do providnosti. Činilo mu se po neki put, da se podiže do oblaka i da sam postaje oblačak što se lenjo nina iznad njegovog Dorćola, ponad uvek plavog Dunava. Uzalud, kad sad mora ovako javno i na sceni da umre u svojoj toj i toj godini. Zamišljao je čitaoce, uvek zajapurene i užagrenih pogleda što u miru i osami gutaju njegove ideje, srču njegove pesničke slike i prozne odlomke, prebacujući one tvrđe sa zuba na zub. A zatim ih je video kako mirno vare. Preživari njegovih maštarija! A posle nekog vremena gledao bi ih kako bi se isprsili i smelo, svojim poznanicima se unosili u lice: “Šta, nisi pročitao najnoviji roman gospodina A S . Fenomenalan je”. Vidi ih omamljene kakao počinju da prepričavaju njegovu priču, uvek izostavljajući početak, a kraj stavljaju u sredinu. A on, gospodin Antal udaljen, kreator, autor na sprudu, u ligeštulu nepoznat sebi kao lak oblak. Na neki način, mada mu nije jasno koji, prevariće ih. Pre svega, njegova bolest se već prepričava po gradu, a tek smrt, ona će tek udariti na sva zvona, i već čuje reči koje izleću kroz staklena vrata bolnice: ”Šta će, namučio se. Pa, i godine su to. Svi ćemo mi tamo”… Već čuje te narodne fraze kojima se mirimo sa neumitnošću, sa prevarom, sa izdajom. Pa čak i on, koji je svojim romanima, okolo, naokolo, pokušavao da odgonetne tajnu života, smrti i ljubavi. Sada vidi da je samo zavaravao i sebe i čitaoce. Jer šta je kreativni zanos. Igra duha, igra ideja, igra reči, igra na ivici. Igra za život. Sreća i radost trenutka. Trenutak na trenutak, reč na reč. Rečenica sustiže drugu i priča je gotova. A ona, opet ište drugu, istu ili sličnu, samo zarad radosti koja se stvara u trenu. Pa tren na ten i tako u nedogled. U stvari čini se u nedogled sve dok ne dođete u jednu ovakvu sobu, gde vas jedino sunčev zrak podseća na tu radost. On, dovoljan samom sebi, nem i nezinteresovan. Svoj. On, koji kao da vas pita, šta ćete Vi tu. Jer, izgleda, da je samo njemu dato da se igra, beskonačno. Sve se utišalo. Žamor i glasovi. Bolnica kao barka zarobljenih duša uranja u tišinu i mrak. Sigurno je ponoć prošla. U glavi mu talasa crno preteće more. Nikada nije mislio da će i njegova duša plutati na ovom jezivom crnilu. Seti se slike koju je ko zna kad video. Možda u Moskvi, možda slikar Ajvazovski. Brod obasjan mesečinom na crnom pretećem, ali mirnom moru. Tad se pomerio dva koraka nazad instiktivno, plašeći se, da ga splin i mrtvilo istog ne odvuče dublje u mrak. Sad mu ta slika ponovo izranja dok kroz okna gleda noć, mrklu noć. Grad se udaljio, kao da je ostao daleko na pučini iza njih, a ova drvena barka, malo škripi, malo škrguće, malo stenje, mada je noć mirna i tiha. Oseća kao da se neka pretnja nadvija nad njima. A što da se plaši? Čega? I ovi ljudi zajedno sa njim, pa svi oni već gledaju smrt kako im sedi na ivici kreveta a poneki put lično, ona im doda čašu vode ili pritisne taster da pozove sestru. Neki su i blagonakloni, neki joj se i zahvaljuju. To je njena igra. Evo, možda bi on mogao sad baš, da vidi, koliko joj je drag. Možda će i njega da posluži. “Što mi ne bi dodala olovku i papir, na primer,” mrmlja sebi pod pokrivačem očekujući neki stisak ili blagi dodir. Nadajući se ovom drugom. I evo baš sad, nešto ga svrbe jagodice prstiju, nešto mu podrhtavaju prsti. Prepoznaje on prve znake one njegove stvaralačke nervoze, kada mu se čini da se ceo roman ili priča sliva u jagodice prstiju i kada je zna da neće moći dovoljno brzo da sve istisne iz sebe. Čudno, da mu inspiracija dolazi baš sad, u ovim uslovima. Pokriven belom plahtom u pokušaju da zaspi na crnom moru jecaja i strave. Ko zna, možda mu nešto pametno i padne na pamet. Možda nešto napiše. Tek onako zabave radi, srca radi. Jer inspiracija to zahteva, pa nije ona tek onako došla. Posle nekoliko trenutaka osetio je neko peckanje na nadlanici šake, tamo gde mu je stajala igla za infuziju. Zatim blagi bol. Ni sam ne zna kako je tu iglu prihvatio normalno između prstiju, kao da drži olovku. Obli ga prijatna toplota na šaci kao da ga neko drži za ruku, kao Mimi. I to ga razneži. Obuze ga neka blagost i bezimena sreća. Prvi jutarnji zrak ga potraži u sobi. Zrak se polako primicao belom čaršavu, a zatim kad se dovoljno primakao leno se razli po crvenim krvavim flekama. Očekivao je da će pokušati da ga gurne kao i uvek do sada. Plahta je ostala mirna. Treperila su vitka slova ispisana jarko crvenom bojom. Za zrak bio je to izazov. Utapati se u boju ognja u boju rođenja. A za sestru koja je prva ušla, bio je to krik! Bila je to njegova poslednja pesma. Plahta je uredno savijena i kao da je zastava, stavljena na kovčeg zajedno sa olovkom.