DEČAK

„Prodaćemo Božu Ilića“ rekla je odlučno, ravnim tonom. Gotovo kao da presuđuje. Udaljena, bez emocija. Još uvek mu odzvanja u ušima ta njena rečenica, mada je davno izašla iz sobe i mada su je zalelujane zavese uskovitlano ispratile. Da li zbog promaje ili su i one stale u odbranu? Čega? Nešto se ne može ni setiti kad je to počelo. To njihovo nemo i tiho propadanje. Naizgled sve je bilo isto a opet i nije. Redovno se išlo na posao, vraćalo kući u kasnim popodnevnim satima. Odmaralo. Šetalo. Ali novac se na volšeban način iskradao i nestajao. Jedan dug sustizao je drugi. Sve u nadi da će taj drugi biti poslednji. Ali avaj! Kad nemaš a treba ti onda ne znaš kako ćeš da podmiriš one sitne troškove zadovoljstva na koje si tako navikao. Ne umeš da se zaustaviš. Ne umeš da kažeš dosta. Jer na dosta nisi navikao. Ako ti fali za letovanje uzećeš kredit. Ako treba detetu uplatiti semestar, opet zadužiće se ona u drugoj banci i tako polako ali sigurno novac više nije naš već njihov, tuđi. Uzdahnu duboko i pogleda dečaka. A dečak, kao dečak, znatiželjnog izraza lica zarumenjenih okruglastih obraza gnječi u rukama kačket kao da mu je neprijatno, šta li, što se našao baš tu na vetrometini ljudskih htenja. U pozadini dečakovih leđa treperi lišće prezrele dunje i nežna zelena gama obavija celu sliku u neki iskričavo zelenkasti zar. Pune i crvene usnice kao da se pripremaju nešto da kažu ali izgleda da sve ostaje u nedorečenom potezu velikog slikara. Veđe crne ko ugrak, vedro glatko čelo. Kaputić tesan jedva zakopčan tek malo zagasitji u kontrastu zelene pozadine. „I šta je sad pa kriv taj dečak, pa da mora iz naše kuće“. Ni sam ne zna od kada je svestan njegove prisutnosti. Možda onog dana kada je pustio prvi korak na dohvat pogledu tom dečarcu i kada mu se možda učinilo da mu se osmehuje i da ga bodri da krene dalje. I naravno krenuo je on. Dečak je ostao na zidu u teškom zlatastom ramu a u pozadini zelena gama nestvarnog pejzaža davala mu je na momente oreol andjela. U ranom detinjstvu kad je počeo doživljavati svet i sebe, sliku je doživljavao kao prozor i čudio se kako ne može da dosegne do njega. Ljutio se na dečaka što neće da mu pomogne, već samo tako stoji, mameći ga osmehom i crvenim zajapurenim obrazima. Izgledalo mu je kasnije, kad je poodrastao da je dečak jurio pa onako zadihan seo na stolicu da se fotografiše, bez poteza češlja ili umivanja. A kasnije mnogo kasnije, vedrina sa slike i zagonetni osmeh znanog dečaka su ga u časovima odmora i dokolice vodila u predivne prostore nepoznatog trajanja. Činilo mu se dok je opružen na kanebeu, ispred slike ležao da pripada prostoru slike i da je upravo sad na ćilimu ispod prezrele dunje. Da oseća lahor listova i povetarac u krošnji. Dečaka je tada video i s leđa. Primetio je izguljene pete na dubokim cipelama. Pa i pomislio kako je ovo promaklo slikaru, jer mogao je ovo da dotera da se baš ne vidi ta naša večita i uporna sirotinja. Iza dečakovih leđa stajala porilično izhabana lopta. Dakako, igrao je fudbal pa dotrčao da sedne ispred... Koga? Samo fotografija zaustavlja tren. A slika šta slika zaustavlja, pitao se... No, kako bilo da bilo, slika je trajala na zidu, starija od svih ukućana. Neugaslih boja pa čak na momente ozarena nekim posebnim sjajem. Znači trebalo bi Dečaka prodati - misao ga preseče posred grudi. “Ne, nemoguće, neće njegov Dečak nikuda“ odlučno ustade i otvori vrata. Dani su se nizali u nekom iščekivanju promene. Žena je već stupila u kontakt sa jednom aukcijskom kućom. Stručnjak, istoričar umetnosti, čim je zakoračio u stan ostao je prikovan pogledom za Dečaka. Video je tako jasno, sjaj u oku zbog otkrića i neku radost koju je vrlo spretno skrivao. Ali video je on sve to, kao u filmu, usporeno. Po njegovoj proceni slika je vredela mnogo. Pokrila bi sve dugove i još bi im ostalo. Na rastanku agent aukcijske kuće je rekao da će i aukcija uskoro. “Ko zna možda dobijete i duplo od vrednosti. Slike Bože Ilića jako su tražene. Skupljaju ih kolekcionari a i oni drugi, znate na koje mislim“ - čvrst stisak na rastanku i vrata su se zatvorila. Opet mu u ušima odzvanja ono: “Znate na koga mislim“ i tačno zna postepeno od nogu ga hvata ledeni omotač besa, uragan očaja. I kad god bi se setio te rečenice postajao bi trom i bolan od bolesti koju nije znao tačno da opiše. Čak je padao u neku vrućicu i kao u groznici, baš tako grozničavo ženi objašnjavao da bi mogli i da pozajme od ... a ne tako olako ispustiti ovakvu dragocenost. „Ma kakva dragocenost, molim te. Ja je i ne pogledam jedanput u danu, možda. Ja u ostalom volim pejzaže i sam znaš. Ovaj „Boža Ilić“ mi se uopšte ne dopada. Stvarno ne znam zašto su poludeli za njim... Musavi dečak, ma daj.! I od koga da pozajmimo toliki novac. Od koga, reci mi.“ Eto to su bili dijalozi - monolozi. On i žena. Približavao se i taj dan. Iz agencije su se najavili da bi trebalo da sliku izlože pred aukciju da je mogu pogledati potencijalni kupci. Srce mu je zaigralo. „Sutra u pet po podne, dolazimo po sliku“, opet kao eho, bolni eho odzvanja . Oseća, gotovo zna da je ova situacija za njega pogubna možda kobna. Da li će izdržati. Ulazi u dečakovu sobu. Tiho otvara vrata i opet tiho, kao da će nekog probuditi, seda naspram njega. On je i dalje veseo, ni senka sumnje mu ne muti osmeh. “Jadan dečko“-pomisli u sebi i nemo jeknu. Leže na kanabe i pogleda ga. Osmeh je tu, vedrina i ozarenost kao i uvek i zgužvani kačket u znojavim rukama. Miris prezrelih dunja ga zapahnu. Primeti da se krošnja nešto jače ljulja i vetar izgleda pojačava. Ne potraja ni minut iz vedrog neba odjednom se pojaviše oni crni oblaci koji nose najčešće grad i olujnu kišu. Vetar dunu opet jače i u daljini on nasluti vihor. Ptice prhnuše, muve, bumbari iz trave poleteše da nađu sklonište. Jedino bez skloništa ostaše trave. Besno ih vetar obara sad na jednu sad na drugu stranu. Ceo prizor postaje dramatičan i slika više nije ona, jasno se vidi. Tema joj se promenila za tren i to pred njegovim očima. Pogledom potraži dečaka. On i dalje na stolici mirno sedi sa istim blago osmehnutim licem. Trepere mu pramičci kratke kose, leluja ogrlica džepnog sata, što visi iz džepa. Miran je. Spokojan. Čovek je začuđen. Čuđenje polako prelazi u brigu. Maše rukama, pokazuje mu da se okrene. Da pogleda! Ali ništa!!! Crni oblaci su već nisko, promiču prve kapi, treba nešto učiniti. Dečak sedi. „Ma šta mu je ,kao da je lud, zar ne vidi, zar ne čuje“ I u tom uzbuđenju bojeći se zbog njega oseti na ramenima kapi kiše i shvati da je prešao granicu. Hladan vetar ga ponese i on krete ka dečaku. Priđe mu s leđa. Mada do sada nikad sa njim nije razgovarao sada dreknu koliko ga je grlo nosilo: “Šta čekaš zar ne čuješ grmljavinu, daj mi ruku pre nego se sruči nevreme“. Dečak ne odgovori niti se pokrenu. On mu priđe s preda, obujmi ga oko pasa i ponese. Trčao je, trčao, ni sam ne zna koliko, do prve strehe i prvog skloništa. Ljuteći se na dečaka ali ipak blago, očinski. „Skini kaputić, mokar je.“ reče mu. Dečak ne odgovori. „Skini kapuut,“ ponovi on opet. Dečak i dalje ćuti, kao da ne razume, ali ipak osmehnut i okrenut licem prema njemu. Gleda ga netremice u usne. On napokon shvati. „Pa, on je gluvonem.“ reče samom sebi. Uhvati ga za ramena, obujmi ga i čvrsto steže. Bljesnu svetlost i ču se udar groma. Jak prasak zatrese zemlju. Prolomi se pljusak. Neprobojna zavesa od kiše zakloni ih. Poklopi ih ujednačen i u isto vreme umirujući ton kišnih kapi. Sreća i bliskost ih stegnu u još jači zagrljaj. Plakao je. Grcao na ramenima gluvog dečaka. Trzaji tela dečaku su nagoveštavali dramu u njemu. Dramu i katarzu. Oluju i smiraj. Nisu primetili da se u uglu slike pojavljivala svetlost. Razvedravalo se.

Priča je objavljena u Zborniku radova "Crte i reze 4" konkurs za najbolju pripovetku "Andra Gavrilović 2011"