Dve antičke bajke

MINIJCI


Zvali su se Minijci. Jedno pleme od mnogih šćućureno uz reku Dunav, šibano vetrom. Pleme sa misijom. Njihov kralj zvao se Minija. Branio se kad je trebalo, inače dalje od reke nije hteo, ni nameravao. Reka je neštedimice davala što ribu, što od izobilja koje je u toj rečnoj dolini raslo. Bila je to rajska reka, znao je i on mada nije znao čime je to zaslužio da se nastani u njenom priobalju. Tajnu, koju mu je majka otkrila, da je on sin boga Posejdona nije nikom otkrio. U to davno vreme mnoge smrtne žene – lepotice behu plen moćnim pohotnim bogovima. Mnogo je dece rodjeno iz takvih avantura. Minija jednostavno nije očekivao da ga se otac seća. Jedino kad bi sa Dunava dunuo ledeni vetar severac što kosti lomi i kad bi se podigli moćni talasi, ceo taj okean besa slivao se u njegovo srce ledeći ga strahom i pretnjom. Očekivao je da se tad desi neki strašni potres i da iz mračnih dubina izroni On. Takvih oluja bilo je malo i nikada se tako nešto nije desilo i Minija je ostajao sam... Njegove ćerke lepotice Klimena, Periklimena, Eteoklimena i Persefona plašile su se takvih olujnih i besnih dana kada je njihov otac sam sedeo pored ognjišta i usijane žeravice bacao u vodu. Nisu znale zašto otac to radi i kakava je svrha tog davljenja vatre. A Minija se plašio da moćni Bog u takvim trenucima rasplamsale moći ne posegne za njegovim lepim kćerima, pa se trudio da ga na ovakav način odvrati od te namere, koristeći tajne reči koje mu je majka otkrila. S proleća Dunav se smirivao i bilo je vremena da se odahne pod toplim suncem. Brodovlje se sušilo i lečilo svoje rane zadobijene u okršajima vetra i vode. Umilni vetrić donosio je još umilniju pesmu vodenih nimfi... Minija posle ručka krete u svoju sobu za odmor. U toj omanjoj sobi koja se nalazila na vrhu drvene kule voleo je da sluša vetar i udaljeni žamor ljudi. Voleo je takođe, da poneko zanimljivo parče drveta, koje je u toku zime smrznutog nalazio po pustarama, sada oslobađa zaborava. Malenim nožem pažljivo je deljao, skidao sloj po sloj kao godinu po godinu dok na kraju drvo nije stiglo do svoje suštine. Bila je to zanimljiva igra, koja je kralju donosila mnogo zadovoljstva. U takvoj jednoj igri izmedju oštrice i mekote drveta bio je očevidac kako se odvojila jedna spirala i kao živa lagano je počela da se vrti oko svoje osovine. Rukom ju je pritisnuo da ne bi negde pobegla osetio je u trenu titraj kao kad zmiju nogom pritiska. Osetio je u ruci drhtaj života, jedan sladostrasan prelet, jedan grč... Od tada je postao zarobljenik uvijenih i na razne načine spletenih spirala. Meandrilale su svuda po prostirkama na drvetu, kamenu. Uvirale su i opet nastajale... I baš u takvom jednom trenutku dokolice zakucka nešto u okvir prozora. Prvo dva puta slabo a zatim tri jaka odsečna udarca. Minija se namah okrete, pogleda u pravcu prozora i ugleda malenu zlatnu pticu. Toliko je bila malena da je više ličila na neku veću bubu ili skakavca. Kljun joj beše od nekog belog sjajnog metala. Presijavao se jarkim belim sjajem. Ptica progovori. Zaprepašćen kralj se uzdrža da ne oda svoje čuđenje. Udahnu duboko i primače se prozoru. „Minija, Minija“, oglasi se ptica. Došlo je vreme da putuješ. Brodove ćeš ostaviti usidrene a ti sa narodom kreni peške. Ja ću te voditi. Vidiš li ovu crvenu nit u mom kljunu, dovoljno je dugačka, po njoj ćeš znati kojim putem i stazom da kreneš. Prati je i doći ćeš tamo gde treba da stigneš...“ Ptica prhnu istog trena čim izgovori ove reči, i nestade. - Minija u prvi mah pomisli da je ovo trenutak kad velika boginja Opsena želi da ga uhvati u svoju mrežu i brzo otvori prozor da bi veseli lahor počistio strah i nedoumicu u njoj. Zraci sunca nadjoše svoje mesto po stolicama i prostirkama od kože i sve se stiša. Kralj umoran leže na jednu bivolju kožu i omamljeno utonu u san... Još jednom se zlatna ptica iznenada pojavila. Bilo je to posle nekoliko meseci kada su mali ribarski brodovi krstarili rekom i svojim mrežama vadili svetleće ribe. Posao je trajao već nedelju dana, jer je trebalo dosta ribe usoliti i pripremiti za zimu. Minija je na obali u visokoj travi sa još nekolicinom bliskih vojnih vođa pričao o mogućim vojnim akcijama susednih plemena. Glasnici su donosili uznemirujuće vesti. Bilo je moguće da ih ove zime napadnu Lapiti ili Magneti. Nisu smeli da ih čekaju nepripremljeni. Dok je vetrić onaj nestaško što za sunčanih dana preleće mirnu vodu Dunava hvatao skute grimiznih kraljevih haljina pojavila se ptičica. I opet tako mala kao bešumna pčela slete kralju na balčak onog noža kojim je tako vešto vajao drvo i kojim je ovladavao spiralama. Na dršci noža koji je bio od ćilibara, žutog kao med, ptica sletevši kljucnu Miniju u ruku dva puta nežno a onda dva puta jače. On se nehotice lati noža osetivši neku čudnu nelagodu. Ptica prhnu. Sa zlatnih krila odsjaj sunca parao mu je bolno oči, on ih zatvori i tad ču: „Minija, Minija, spremi se za put...za puuuut!“ cvrkutavo se eho provlačio kroz vlati visoke trave. Okrenuo se još jednom ne bi li je video, međutim trave su šumno disale neme i tajnstvene. Udaljeni eho odzvanjao mu je još u uhu dok je zbunjeno hodao travom, tražeći put do svojih odaja. Šta da radi, neodlučan u mislima uhvatio se za svoj nož i počeo u mislima da zamišlja to putovanje u neizvesnost, koje mu je sve više dobijalo oblik spirale koja je iz svog centra tako lako katapultirala sve buduće korake njegovog naroda. Dani su se nizali zametani kasnim suncem i po kojim oblakom. Ništa se neobično nije dešavalo u zatalasanim priobalnim naseljima. Jednog dana, bolje reći jednog jutra, možda i u sam cik zore, zlatna ptičica zakucka kralju Miniji u san. U oreolu u kome je lebdeo a ličio je na veliki balon koji napravi sapunica Minija je prebirao srebrene oblutke na reci Nereji ili Sirini. Ispod svakog oblutka koji je podigao spavala je po jedna srebrena zmija, doduše mala. Minija i u snu ustuknu pred tom pojavom. Oseti da se nešto na dobro ne sprema. U tom času začu već poznato kljucanje. Već je zapadao u ono stanje kad ne zna da li nešto sanja ili je istinito. I u snu takodje događaji mogu biti iznenadni i bolni. Ali bockanje ptičice koje je već fizički doživljavao opomenu ga da je na onoj tankoj granici sna i jave odnosno granici bezvremja. Ali zašto ga tako boli! Nije očekivao da tako malena ptičica može pokazati takvu snagu. I gde to ona kljuca? Jak bol mu je prodirao u grudi i odjednom niz svoje ruke oseti nešto toplo i utešno. Do prstiju se to nešto slivalo toplo i utešno, da bi kriknulo na vrhovima prstiju u iznenađenje. Sa vrhova prstiju kapljale su kapi krvi! Minija shvati da je napadnut, čak ranjen. Kriknu. Ptica prhnu sa grudi. U malenim kandžicama on primeti tanku crvenu nit. Minija, moraš krenuti pre zime. Inače, nestaćeš i ti i tvoj narod. Otvorila sam tvoju utrobu i sad si moj zauvek... Prati ovu crvenu nit i nećeš zalutati. Neka to bude u zoru. Kreni u zoru kad ugledaš pukotinu između mraka i svetlosti. Videćeš crveni končić. Za njim kreni...!“ „O, Zevse - Diose, živote! O, Hestijo, majko. Ognjšte moje!“- zavapio je Minija. Sad je shvatio da je ptičica božiji glasnik. Po božanskoj promisli on mora krenuti u nepoznato. Duž gudura balkanskih, strmih litica, šumovitih gora, u zagrljajima dugih noći i presvetlih dana kada su se gubili u svetlosti, crvena nit je treperila gotovo uvek na horizontu. Uvijala se duž klisura i klanaca poput vlasi kose i nestajala odjednom u ravnicama. Topot konja, dremež, vika, žamor i muk pratili su karavan koji je u svom hodu krivudao kao da se probija kroz lavirint. Pticu niko nije video, samo je crvena nit bila izgubljena u plavetnilu neba. Minija ju je očekivao, bar da mu smiri nespokoj ili napokon da mu kaže gde da se zaustavi. Jednog tmurnog, posivelog dana kada se ceo karavan u dolji pored reke odmarao začu se grmljavina u daljini. Ljudi počeše da traže zaklone. Ogromne krošnje drveća mogle su da budu spas ali oni ipak potražiše sklonište u podnožju obližnje stene koja se nadvijala kao pravi krov. Ispod kamenih blokova ubrzo otkriše i mala udubljenja, taman da u njih smeste decu i starije članove plemena. Oluja se približavala, munje u daljini parale su nebo pa se pletivo od tamno-modrih oblaka tanjilo a umesto njega nadolazilo je novo još mračnije i opasnije. Bili su spremni da dočekaju ono što se sprema, nije im to bilo prvi put. Minija je sedeo na kamenu, u stvari na ovećoj kamenoj kocki na blagoj uzvišici. Ni njemu se nije dopadao ovaj oblačni talas praćen olujnim vetrom koji im se približavao neumitnom brzinom. I tad u jednom sjaju munje, pod poklopcem bleštave svetlosti ugleda jarko crvenu nit, gotovo žarnu. Disala je u nekom svom ritmu, otvarala se purpurnije a onda nešto tamnija. Bila je nisko pri zemlji i na jednom mestu bila je prekinuta. Tu se otvarao ulaz u neko polje sa mirnim idiličnim pejzažom pokrivenim plavim čistim nebom. Da li je moguće? Zabezeknuto je gledao ustavši sa kamena. Ispod klobuka mraka i tutnjave još jedna stvarnost tako mirna, tako udaljena, a tako blizu njega. I još opervažena crvenom niti. „To nešto znači“- ustuknu Minija... No nije samo on video. Čula se graja ljudi, gotovo veselo pocikivanje. Ljudi počeše da izlaze iz skloništa i oprezno da kreću prema crvenom gorućem obrubu u kome se plavilo čisto nebo a u daljini belasala reka na jarkom suncu. Slobodniji hrabriji, dođoše do mesta gde se nit prekinula. Nebo iznad još više se razbesni, počeše i prve krupne kapi da padaju. U opštem metežu, između ljudi provuče se Minija i stade pred nestvarnu sliku. Jedan korak ga je delio od spasa, samo jedan. A evo tu je i crvena nit sletela sa horizonta. Zakorači. Za njim nagrnuše ostali u stampedu. Grunu pljusak, vetar razbešnjen podiže drvlje i kamenje. Uskovitla se vazduh. Narod beše sklonjen. Minija u hladu drveta okusi čudnu voćku. Ispljunu košticu. Cvrkut ptica u krošnji pokupi strepnju. Put je završen. A onamo... Posle oluje, sve se stišalo, granulo je Sunce i javile su se prvo ptice. Po neko zrno pšenice i prosa nađoše u dnu velike stene, a jedan pramen crvene vune poneše u gnezdo.


ENHELEJI

U davno vreme kada je duvao vetar Borej a kobile po visoravnima Balkana okretale repove u njegovom pravcu ne bi li ih opasao svojim žudom, živeo je jedan narod u dolini reke Jeguljke. Zvali su se Enheleji. Možemo reći, a možda je tačnije, da je to bilo pleme koje je brojalo nekoliko hiljada ljudi a zajedno sa ribama, čiji su čuvari bili, taj se broj i te kako uvećavao. Možda i nekoliko stotina puta. U podnožju visokoh planina, ne tako nepristupačnih, tekle su brze i hladne reke a narod ovaj beše zadužen da pazi na njih kao na najveće blago. To, uistinu, i beše njihovo jedino blago, jer sem kamena i ponekog rajskog ploda i blagorodne vode ništa drugo i nisu imali. Samo je Zevs, taj bog nad bogovima, znao pravi značaj plodonosnih reka. Sve do Keruanskih gora nije bilo takvih studenaca koji srce lede i um oslobađaju. Čak je ta voda nošena u Dodonu, Zevsu i Apolonu pred noge. Možda su sa tih izvora pili i Strabon, Livije i Diodor. Zašto bi oni tako lepo i sa velikim simpatijama pisali o ovom plemenu tako malom, stešnjenom izmedju daleko većih naroda, da nije bilo nečeg značajnog i vrednog u njemu. Enhelis beše ime za jegulju ribu-zmiju. U malim rekama ova riba–zmija zaostala, ili još bolje reći, ostala je zarobljena kad su se nebesa otvorila a ljuti kamen izvio grbinu i zatvorio puteve za utek. Krila im se ne razviše jer sve se desi brzo po sili boga Ofiona. Zmijorepi vetar beše zadužen da svima baci prašinu u oči-tako da u trenu svi zaslepe dok se čudo ne desi. I desi se čudo rodi se nova Zemlja, svanu novi dan, a riba Enhelis osta u malom potoku suza koju isplaka boginja Eurinoma... I šta bi? Ni boginja nije uvek svemoćna. Spremala je ta bića za uzlet i krila im je već skoro dovršila. Bila su to mala belo plava krila, slična golubijim. Paučinom i mesečinom vezivana, suncem kaljena. Međutim, Ofion beše brži. Dolazila je Eurinoma na kamenite obale u drač i sigu. Koliko ju je grlo nosilo prizivala je svoje ribe: „Enhelis, En helis, Enheelis.“ Beše to božanski poziv iz grla boginje na koji su se kao jedan odazivale sve jegulje. Ubrzo bi se potoci, rečice pretvarale u uzavrelu vodu od zmijolikih tela koja su se glavama okretale prema zvuku. Širom otvorenih usta pozdravljale su kraljicu. Čekale su nestrpljivo bobice Sunca koje im je ona bacala iz svoje zlatne ruke. Bobicu nije hvatala svaka riba samo ona izuzetno vešta, brza i okretna. Ona, koja je mogla da proceni gde će zrno krenuti još dok je bilo u ruci. Jer i zrno je imalo svoju volju. Moglo je na sever, na zapad, jug ili istok ali je moralo da padne, moralo je... U koja usta zavisilo je od ribe. Bobice su bile slične semenkama nara, samo malo tvrđe i bez ukusa. Neke bobice ne nađoše svoja usta i padoše u prazno. Riba koja primi zrnce dobije krila. Još uvek riba, ona ostaje u vodi, krije svoju moć sve dok ne dođe pravi trenutak. A za taj trenutak zna samo Eurinoma-kraljica. Taj trenutak je u vezi sa vetrom. Kad dune Borej, vetar sa severa, prvo se oglasi sa planine Strimon, pa se preko planinske ravni sjuri u doline. Ovaj zmijorepi vetar prvo ide da se napije vode sa Eurinominih izvora i potoka, jer je posle dugog puta jako žedan. Zatim počne da traži kobile... Kad on zahuji javljaju se čudni događaji. Obično noću, i to kad je jaka mesečina, ribe jegulje-zmije Enhele postaju nervozne. Čekaju i one pogodnu priliku da i njih poduhvati dah vetra. Kad im se dovoljno približi, kao po komandi, izleću iz vode skoro kao ptice iz gnezda. Prvo, nisko, iznad vode prate tok rečice. Prvo su u jatu a zatim svaka sama za sebe bira svoj put i svoju vodu. Takvih noći koje su uvek kratke i hladne ima nekoliko u godini. I u tim noćima niko ne spava. Narod je na nogama u dosluhu sa tajnom na obali. Ko je najspretniji, najbrži, mora u ovoj noći uhvatiti svoju leteću ribu i zajedno sa njom otići na mesto na koje i ona ide, gde je vodi dah vetra Boreja. To je uvek neko novo, nepoznato, neslućeno mesto. Ponekad i nepostojeće. Pa oni koji se vrate dugo vremena lutaju opčinjeni senima iz tog nevidljivog sveta. Kao sišli s uma Ribe tamo grabe iz jednog jedinog razloga, da ostave jaja. Ona sunčeva bobica koju su progutali, narasla je do srca i ako je se ne oslobode pre zore umreće. To jaje Sunca, treba da se rasprsne u sam cik zore. Ali prvo će Eurinoma dočekati svoje Enhele u osvit dana i svako jaje postaviti na svoje mesto. Ni mudri Homer ni vredni Herodot ni Strabon nikad ne saznaše šta će se izleći iz tih jaja. Tajna se provukla do današnjih dana. Enheleja više nema, a jegulje i dalje odlaze na tajna mesta za koje niko ne zna. Krila više nemaju, ali uprkos svemu snagom svojih mišića uspevaju da u suprotnom toku reke dođu do svog cilja. Kažu ljudi da se u izvesnim noćima pred velike žege, na istoku u svitanje, može videti „sunčeva kiša“. Retka pojava, koju ljudi, očevidci, tako nazvaše zbog sitnih kapi sjaja koji se obrušava sa nebeskog svoda kao slap. I kažu još ko nema poroda ako poželi dete, i dobiće ga u toj godini. I kažu da klisurama i kamenom odjekne triput: „E n h e l i s ! “Tako bar kažu oni koji dobro čuju. Prvo doleti jasan, oštar glas E, da bi posle udruženi, stopljeni glasovi N h e preleteli kao lahor preko mahovinastih stena. L i s dolazi na kraju kao krik – prebolni krik. E n h e l i s! Neko misli da boginja još uvek čeka svoje ribe.