Vinčansko pismo

Profesor je ustao od stola. Već je svanulo. Ostala je još po neka sitnica da se doradi. Uglavnom sve je završeno. Mada, kod ovakvih dela nikad se ne može kazati da je sve uradjeno. Od one noći kad mu je u posetu došao Vinčanac sve je krenulo mnogo brže. Ima tome dva, a možda i tri, meseca. Sedeo je baš za ovim stolom, pušio je i nemo zurio u zid. Zapelo je, baš je dobro zapelo-mislio je u sebi. Tad je u tišini sobe prvo osetio neki hladan vetar oko sebe kakao ga spiralno zamotava, a zatim i dodir nečeg nevidljivog. Profesor nije plašljiv nikad bio ali tad se baš trgnuo i srce mu je jače zakucalo. A još kad je čuo glas, navala krvi u glavu podigla mu je, čini mu se kosu. - Ne boj se Radivoje! Ne boj se, ja sam tvoj drug Taleo... Taleo, sećaš li se..? Dok se profesor jedva držao u stolici, stezao naslonjač za ruke, činilo mu se preturiće se, Taleo je stao ispred njega, nevidljiv, moleći ga da ga ipak dodirne. Zadnjim snagama, ali zadnjim, profesor je ispružio ruku prema nevidljivom gostu - u ništa. U prazno. Ruka je osetila promenu. Vrhovi prstiju dodirivali su nešto gusto, gušće od uobičajne gustine vazduha. To gušće imalo je i neku posebnu napetost ako se tako može reči za ono, što je osetio profesor. Neki žilavi titraj... Dodirnuo ga je... - Ne sećam se ja nikakvog Tala - odbrusio je profesor... - Ja sam Taleo, živeli smo u Vinči kako je sada zovete u predivnom gradu na obali velike reke. Grad se tada zvao Vamvi, što znači - voda što donosi. Sećaš li se da smo tražili školjke bele, lepezaste, od kojih smo pravili pisaljke za glinu. Sećaš li se. - Ničega se ja ne sećam Taleo - kakva je ovo smutnja i opsena... - Moram se pripremiti za spavanje, počinjem od umora da haluciniram. Opruživši se na kanabeu u radnoj sobi profesor se prekrsti i ubrzo zaspa. Nizali su se dani. Profesor je predano radio, izvlačio iz mraka, iz nanosa delove glasova, iskidanih, uvrnutih od prejakih vetrova, arlauke ranjenih zveri, radosne kliktaje dece na obali, promukle, tihe glasove odraslih, nemuštost riba. Sve je na jednom ovećem oblutku koji je doneo sa Vlasca, razvlačio, rastakao, razvijao. Ličio je taj njegov posao na onomatopeju godina koje je hladni vetar sa Dunava razvejao u pesak i dunavski šljunak. Kao kakav arheolog, profesor je u svakom zrncu peska tražio delić nekog glasa, sloga ili čak i reč... Njegov zadatak je bio da glas spari sa znakom koji je već bio otkriven na krhotini pečene gline. Koliko je samo komadića gline premetnuo preko svojih prstiju .U biblioteci grada predano je prepisivao grafeme, upoređivao sa drugim nalazištima rasutim po Srbiji. One su bili svagda iste, pa čak i u nekim jako udaljenim mestima ,kao na primer oko Eufrata i Tigra. Volšebno su se pojavljivali isti simboli. Očigledno da je ova neolitska kultura bila prava civilizacija. Samo tako, možemo objasniti raširenost ovog linearnog pisma i njegovu upotrebu. U takvim razmišljanjima kad je sparivao „ovde“, tamo“, „daleko“, “blizu“, kucnula je i ponoć. Nije se obazirao na pozni čas. Tek sad je imao navalu ideja i tek sad je mogao da uobliči svoju viziju. Taleo neprimetno sede do njega. - Hej, ovde sam, Radivoje! Skupljaš kamičke, oblutke, samo tačke. Izgleda sve si zaboravio dragi moj. Baš sve. Toliko je milenijuma prošlo a ti si i dalje tako uporan. Neću te uznemiravati samo da znaš, to je tvoj zadatak. Pomoći ću ti koliko mogu. I neću se mešati. Vidim ja da se ti ne sećaš ničega. Ti i ja bili smo pisari u tom velikom gradu, Vamvi, se zvao i radili smo u radionici kod učitelja Pagea. Ispisivali smo poruke na amforama i malim pločicama koje je svaka kuća morala da ima. Tu su bila ispisana imena predaka koja se pominju u odredjeno doba dana. Vidim, ne sećaš se. No, nije važno. Pomoćiću ti Radivoje druže moj! Rave ti je bilo ime. U sumrak, kad se reka smiri, izvlačili smo mreže prepune blaga. Mi smo tragali za ružičastim lepezastim školjkama za njihovim sedefnim utrobama. Tražili smo one sa ljubičastim prelivima, jer te su bile najbolje za pisaljke. Tu, na šljunku pomoću kamenja oblikovali smo naše pisaljke. Sećališ se slova A? Kako nas je stari Pageo terao da da se medjusobno štipamo da bi iz nas krenuo taj krik, koji je označavao početak bola, početak svega u ostalom. Ako kroz krik osetiš A možeš da pišeš! - govorio nam je Pageo. Slovo Д, smo učili tako što smo plivali rekom do hridi i pokušavali da se uz liticu popnemo. Naravno, nikom nije uspelo. Ali znak je nosio poruku, kao na primer, dovde, dosta, dotle... Za znak, slovo В, penjali smo se na onu istu hrid pa odozgo gledali reku i skupljali usklike rečnih ptica, čaplji i kormorana najviše. Eh, kakve je metode imao naš profesor samo kad se setim! Sećam se i onog dana, jasno se sećam, kad smo ispisivali, već rutinski, slova na pršljenike oko kojih se motala vuna. Pomalo je to i bilo dosadno, priznaću. Ali ti si, dragi moj Rav, uspevao da od svega napraviš čaroliju. U radionici na obali reke bilo je uvek živo. Mrvio se žamor radnika i pretvarao se u grumenje mraka što se motalo oko naših nogu. Ponešto smo, kad se moralo i od toga uzimali. Kad ponestane materijala za drške ili poklopce. Divan je to dan bio, sav okupan suncem, blistav, beo, sjajan i plav u isto vreme. Za namotaje vune trebalo je pisati „Nit me vodi“. Nije bilo teško. Znake smo već dobro znali, ali rutina za nas mladiće bila je pogubna... Kada je došlo vreme ručku, na obali reke dok smo raspaljivali vatru pokazao si mi komad sasušene gline i na njemu natpis, čudan meni nepoznat. Nešto sam i mogao prepoznati, možda samo jedan znak ali ostalo bilo mi je potpuno nepoznato. - Šta ti je to? - Ovo sam smislio. Vidiš ovaj znak, to je oznaka za nepregledno. Pogledao sam bolje. Ličilo je na znak E, samo je oko njega bila još poluspirala i jedna kosa crta na temenu slova. - Pa kako si to smislio. Zašto baš hoćeš da sabiješ nepregledno. Čini mi se da će znak pući, nekakoje jako napet. - Pogledaj ovaj dan, i šta kažeš. Lep je, miran, teče sporo kao i ova reka, ali ako pogledaš malo više u dubinu, hoću reći u visinu, osetićeš taj pritisak. Pokušaj tako da pogledaš“. - Pogledao sam. Jeste. Nešto se muljalo gore, video sam to nedvosmisleno. Ali da li je to baš taj pritisak nepreglednog, nisam znao. Iza slova E sledio je još jedan meni nepoznat znak: dve uspravne crte, jedna koja ih preča, i opet zavijutak spirale na temenu... - Zašto stavljaš ovu nedovršenu spiralu svuda“? - Ha, spirala se dovršava gore, u onoj visini. Ovaj znak označava tok, ali ne onaj vodeni. Taj znak već imamo. Ovaj tok je neprekidan izmedju zemlje i neba. - Pa, dobro, šta si to napisao? - Život je ljubav. - Odakle ti to - život je ljubav. Šta ti znaš o ljubavi. Znao sam da baš ništa, ama baš ništa o ljubavi ne zna. Bio sam siguran. Moj prijatelj se nekako čudno isturi i sigurnim glasom mi odgovori: E, Taleo mnogo ja znam. Čak više od učitelja.“ U očima mu se prelamalo plavo nebo i otkrivalo neku veliku dubinu koja se pokazivala svojim mrakom. Zapišta galeb i obruši se u vodu. Trgoh se. Tren je bio kad sve videh i osetih. Dani su se krunili i ostavljali su svoj trag na obali reke. Voda je postala tmastija i vukla je sa sobom neki zaostali teret samo njoj znan. Rav je sve češće izlazo na obalu. Sam, sa komadom glinene pločice. Vidjali su ga i za mračnih noći, bez meseca kako tumara pored reke. Nešto se čudno dešavalo, jasno su svi videli. Jednog jutra u radionici, dok smo oštrili pisaljke u prolazu mi reče: - Dodji, danas na reku da ti pokažem nešto! Njegovo vitko telo promače pored mene tek kao neki vetrić, tako da ne stigoh da pitam ni kada da dodjem. Oko podneva izadjoh umoran. Računao sam da će se i on odmarati i ručati sa ostalim radnicima na obali. No, ne uočih ga. Sunce je bilo u zenitu, zaklonjeno belim oblacima. Jasan i pun dan zasićen glasovima ljudi, vetrom, pesmom i glasanjem ptica. Krenuh ka obližnjem ševaru gde smo često za vrelih dana tražili hlad. Izmedju snopova trske ugledah njegova preplanula ramena. Go, do pojasa u vodi okrenut ka reci u nepomičnoj pozi, sa ispruženim dlanom okrenutim na gore. U ruci se belasala sedefna unutrašnjost školjke, lepezare. Oseti moje prisustvo, okrete se i kad me ugleda pozva me. Zagazih u vodu bez razmišljanja. Dodjoh do njega. - Taleo, vidi šta sam našao u školjci! i pogledom mi pokaza školjku. U sedefu se jasno ocrtavao znak koji mi je ranije Rav pokazivao: ono E sa poluspiralom - oznakom beskonačnosti. - Vidiš to je školjka ispisala. U neverici sam posmatrao znak. - Ma, to je nemoguće. Školjka da piše, ha. - Jeste. Moguće je, kako nije. Vidiš to je poluspirala. Mora postojati nešto što je vezuje u potpunu spiralu i što znak čini apsolutnim slovom, slovom svih slova. Suštinom svih suština, glasom svih glasova. To se mora pronaći da bi pismo trajalo u večnosti. Nije mi bilo jasno odakle mu ova ideja o večnosti i uopšte, taj filozofski ton, koji bi više priličio učitelju, a ne njemu. - Znaš šta, Taleo, reći ću ti a ti nikom ne govori sve dok se ne dogodi. Rečeno mi je, ne pitaj ko mi je rekao, da ću ja biti ta spona, veza. Jer da bi nam dali pismo moramo se žrtvovati. Ja ću se žrtvovati. - Ko nam daje pismo Rav? Zabezeknuto sam pitao. - Ko? Školjka, reka..?“ Nije odgovorio. Iz njegovih tamnih očiju zapljusnuo me je talas bele svetlosti koja mi se zabode u zenicu kao koplje. - Ćuti i nikom ne govori, približava se vreme namenjeno tome. Ja sam spreman. Ne zameri mi, druže! -Tad si mi dao onu volšebnu školjku, koja se eto čuda, našla u kolekciji Gradskog muzeja i koju si opet po ko zna koji put okretao u ruci i ove noći. Posle jedne olujne noći kada su se bogovi neba i vode ujedali i kidali jedno drugo na komade i kada smo mi smrtnici, šćućureni u kućama, drhtali nad svojim životom, posle takve noći osvanuo je nov, kao novorodjenče, nevin dan. Blagoslovena toplota izbijala je iz svakog delića svih stvari i činilo nam se da se nalazimo u nekom blaženom stanju. Tog jutra Rav se nije pojavio u radionici. U stvari više ga nismo videli. U toj olujnoj noći on je nestao. Uzalud su roditelji i ostali meštani pretraživali okolinu, njega ili njegovo telo, nisu našli. Ćutao sam i duboko u sebi sam vodio dijalog sa svojim drugom. - Zar si morao, Rav, to da uradiš? A onda iz tišine kao da mi se vraćao neki eho i srećan se razbijao u mojim ušima. - Uspeo sam, Taleo, uspeo!

Susret sa Marinom Cvetajevom

Ona je sela pored mene.Gotovo neprimetno.Svesna moje opsednutosti onim što mi je jedino preostalo -pisanjem. Ne dira me, ćuti. U svojoj atlasnoj haljini odaje se po prošloj modi, šumu svesne svile, mirisu suvog pačulija i Bogorodicom Majkom na zlatnom lancu, koji je dobila već se ni sama ne seća iz kog to zavetnog kovčega,onog ruskog, u crkvi Svetog Pimena ili negde drugde... Sedi. Ja pišem. Sedim polunagnuta više na levu stranu okrenuta ka srcu, tako mi je najlakše zbog topline, zbog blizine nečeg što me opušta, inspiriše.Začas vitko izbacim kičmu, kao koplje sjajno i počnem da hvatam ono nevidljivo a rečito, ono što pisci zovu inspiracija. Ona sedi. Poneki put uzdahne kao stara dama na balu na kome se dosadjuje, zatvarajući usta čipkastom crnom lepezom. Pomalo me to iznenadi. Ali ne okrećem se da joj vidim lice. Još ne. Dve senke na zidu. Možda njena nešto sedefnija, i ona pogružena ali opet puna svetlucanja, i miris pačulija, naravno. Njen, omiljen... Gde li je i ko zna gde rastao taj pačuli. Pod kojim suncem, pod kojom sunčevom senkom. Gde li je prosušen, nežno, najnežnije zamoljen da umre. Zbog večnog trajanja, zbog mirisa /da li večnog/. Evo, i ovde u mojoj sobi, miriše ta smrt. Nežnost me obliva, ružičasto me probija zbog te biljčice, zbog njene mirisne, plemenite svesti, bliske našoj pesničkoj, i zbog nje koja sedi, koju prepoznajem po toj zelenoj, sušenoj, nežnoj travi. Po haljini iz ko zna kog kovčega, poslednjoj, svečanoj, koja je upila sav etar, svu moć te biljčice, da je sačuva i da traje. Na ruci joj skroman prsten od ahata ili lapis lazulija.Da, to je lapis, poludrag. Nedozreo. Još mlad.Iskopan iz Urala. Parče zemljinog srca. Zemljino čedo.Sad u polumraku deluje skromno, prisno, drago kao kost srasla. Zemljin kalem. Kalem zemljine duše. Ona nosi taj znamen, otrgnutog,zamuklog majčinog jauka. I čarobna neka moć prstena pretvori moju sobu u plavetnilo oblačaka ponad reke Oke, u plavičast sjaj oka u njenom plićaku u plavu suzu i plavu čežnju.I sve zasija kao prošlost i kao jedna nova budućnost. Ne okrećem glavu. Pišem bez reda i pravih misli, pišem, pišem...Bežim rečenicama samo da je ne susretnem pogledom, nebom, u polju visokog žita. Mada joj pružam gostoprimstvo, dajem joj svoju senku i svoju prisutnost. Udaljena sam od nje bar pola metra. Ne mogu više da dam. Zbog njenog tužnog lica. Zbog tuge kojom bi me ubila. Ja je volim. Nek ne traži ništa više. Otićiću u borisoglebski sokak, na Arbat, gde god da kaže, da donesem zemlju, vodu, da donesem znak. Prekinut kanap. 25.02.1988.

MALI MEDINA

Da li će ova priča imati početak a za kraj tek ne znam. Jer kako i početi. Da li samo na osnovu senke koju je telo ostavilo jednog podneva na uglu Kolarčeve i Knez Mihajlove ili početi gledajući telo onižeg muškarca okrenutog ledjima fotografu na izbledeloj slici predratnog Beograda. Priznaćete, jako je teško. Imam podatak: Ime. Mada i ono pod znakom pitanja: Avram, Isak, Hajim? Ulicu, i broj trgovačke radnje: Knez Mihajlova 8. Broj telefona: 12876. I usklik: „Ej, pa to je Mali Medina“. Sve to jedan pisac mora uzeti za ozbiljno. Forenzičar reči u ovom slučaju mora biti forenzičar senki na starim fotografijama. Senka sa palate „Riunione“ pada preko stamene gradjevine gospodje Milenković. Mogla bi biti 31/32. godina dvadesetog veka, zaključujem jer je još uvek na uglu mala niska građevina kafane „Albanija“. Podne je. A ispred kafane neprekidni koloplet koraka. U stvari, možda je i nešto pre podneva. Stolovi zastrveni stolnjacima, uredni, čisti. Po neko sedi, ispija fildžan, gleda odsutno. Ubija dosadu. Trenutak je zaustavljen večno i ja ga evo prepričavajući staru fotografiju i dalje produžavam. Široka vrata kafane otvorena. Iz nje zjapi mrak. Neko hoće da udje u mrak, neko bi da izađe. Na spratu gostionice presijavaju se okna zažarena svetlošću. Užurbano se kreće jedna dama sa klot šeširom. Lep kostim od tvida. Bela bluza, rukavice u ruci. I jedna seljanka, zabrađena maramom žuri tek jedan korak iza nje. Dvojica oficira raskopčanih šinjela. Moglo bi biti proleće pomišljam. Da, ovakva svetlost se može videti samo u aprilu. Iza „Albanije“ niz dućana i još jedna kafana, pa opet dućan u zgradi Perside Milenković, kućni broj 8. Radnja. Vidim štofove i raznu pozamanteriju. U stvari, kad bolje razmislim možda su to i dve radnje. Dva ulaza. Ali, izgleda zajednička firma: HAJIM i ISAK MEDINA - manufakturna radnja. To je znači, ovde. Kućni broj se poklapa a takodje i broj telefona. Ali ostaje tajna da li je Hajim ili Isak „Mali Medina“. Senke se malo pomeraju, možda je četvrt sata prošlo. Vraćam se nazad ponovo do gostonice „Albanija“. Na ivici trotoara na samoj liniji, senke koja preseca Knez Mihajlovu ledjima okrenut sa oštro isturenim ramenima poput krila ptice, stoji Mali Medina. Senka ga čvrsto drži. U izlog njegove radnje udara sunce pa izgleda da je namerno izašao. Kao da je stao namerno u senku a okrenuo se u pravcu malih dućančića preko. Da li nekog očekuje? U susret mu idu dva oficira raskopčanih šinjela. Da li se poznaju? Pratim taj trenutak, ali oni promiču pored njega užurbano. Stojim tako bez reči udaljena tek nekoliko koraka od njega. Primećujem jednu malu grbu na ledjima i poseban izgled zbog toga. Ptica dugačkih ranjenih krila koja bi da poleti, pomišljam. Na glavi siv filcani šešir kvalitetan, pariski. Jako nizak. Stoji u zaklonu, u senci, gotovo na liniji gde se ona od svetlosti deli. Ispred njega bela, jaka, teška a u isti mah i prozračna belina. Stešnjenog grudnog koša, uskih ramena, dugačkih ruku. Jedna je ruka u džepu. Bočno od njega otvara se zjap Knez Mihajlove ulice i gomila ljudi. Namah mi se učini da je to ovaj naš ovdašnji trenutak u pretrpanoj ulici. Trenutak subotnji na primer kada su svi izašli u šetnju i kupovinu, ni sama ne verujući da je svetlost uvek ista a da se samo na toj pešačkoj stazi menjaju lica. Teško mi je da sada zamislim ovdašnje zdanje palate“ Albanija“ izgrađeno 1939. godine, na mestu ove male niske gostionice, preko koje ima mnogo mesta za svetlost i senke. I uopšte, kako je stala na ovo mesto, onolika. O tome sigurno ne razmišlja gospodin Medina. Kuda da krene. Do „Ruskog cara “ koji je tu nadomak pogledu ili će se okrenuti najbližoj restoraciji „Albaniji“. On još čeka i pruža pogled dugo u nešto što stoji van ove fotografije i samim tim i van ovog trenutka u vremenu. Ničeg značajnog u ovom danu. Stigao je poludemanteh u širini od metar. Ima dovoljno i šarenog porketa kao i onog jednobojnog. Damentuh stiže sutra. Izašao je iz radnje da se oslobodi ovog nametnutog preslišavanja. Mada svaki trgovac ako hoće da zaradi mora brižljivo voditi evidenciju o svakom isečenom santimetru materijala. To se zna, ali ne zna se da po koji put i trgovac bude zamoren od takve računice. Ima 45 godina pa mogao bi malo i da se opusti. Stekao je dovoljno, a i šta će mu. Porodicu svoju nema a brat mu je glavni oslonac. Porodica Medina, vredna oduvek. Brojni su rođaci po Beogradu ali svi nekako skoncentrisani u ovom delu grada koji oivičavaju reke, tj. odakle god kreneš pukne pogled na jednu od njih. Eno u Kosmajskoj rođaka Benacijona, u Ratarskoj. Moše u svojoj obućarskoj radnji može da dobaci do Dunava. Sa ugla gde će kasnije biti izgradjena robna kuća „Ta-Ta“ učini mi se kao da mu je neko mahnuo. Čak bi to mogla biti i ženska ruka. Da, zasigurno. Ali M.M. ne reaguje. Njegov profil nema konture lica nego je nekako zaobljen, nedefinisan. I koliko god se trudila on će u ovoj priči zasigurno ostati bez lica. „Gospodine Medina“ - zvonko odzvanja glas neke mlade gospodjice sa kragnom žabo. „Gospođa Živka vam poručuje da obavezno danas svratite do nje, ima nešto da vam pokaže“. Kao da se samo vrhom usne osmehnu ali ne oda se telom. Nikakav pokret, ništa. Gospođa Živka. Nova karika, kao pazl... Svaki forenzički detalj je bitan. Ali šta ću kad Medina na to ostaje ravnodušan... Ćuti. Preda mnom muškarac, još uvek nepoznate godine rodjenja, beogradjanin, jevrejskog porekla, trgovac. Pošto stoji u tamnijem delu ulice trenutno nemam ni njegovu senku. Nemoćno dižem pogled na zabatni zid kuće Milenković. Na njemu reklama za benzin SFINKS i glava Sfinge. „O, bože“ ! Eto mi i odgovora... Tajnu neću saznati, tajnu ovog čoveka dok sigurno ne odgovorim na pitanje. Ali pitanje nema ko da mi postavi. Možda treba da ga postavim sama sebi: Zašto mi je toliko bitna neispričana priča o ovom čoveku. Rođena sam nekoliko decenija posle njegove smrti. Niko od mojih ga nije poznavao. Kao i hiljade beogradskih Jevreja verovatno je stradao u pogromu tokom drugog svetskog rata. A kako je sve počelo. Slučajni prolaznik gledajući izlog fotografske radnje radosno je uskliknuo. „Evo Malog Medine“ i probudio moje interesovanje. Ko se još tako raduje pogotovu neko u vremešnom dobu u kome je bio? Ko je taj Mali Medina? I evo me sada stojim sa njim, pored njega, a opet mi izmiče... Posle nekoliko dana prijatelj mi dotura važnu informaciju. Hajim Medina je bio član jevrejskog društva za kupanje pokojnika. To znači da smo prihvatili činjenicu da mu je ime Hajim. Pažljivo slušam prijatelja ne protiveći se jer znam da su mu izvori informacija pouzdani. Medina i pokojnici? Vrlo zanimljivo. Odakle takvo interesovanje? Zamišljam ga tako malenog, krhkog gospodina, lepih manira i trgovca lepim materijalima koji posluje oko preminulih. Možda su to bila neprikosnovena pravila zajednice a možda je to bio i njegov izbor. U arhivu Gradske uprave saznala sam da je stanovao u ulici Cara Uroša na broju 13 a to je bilo blizu sinagoge Bet Izrael. Sutradan vodjena nekim vetrom koji mi je udarao s leđa, bolje reći gurana, odlazim u njegovu ulicu i ispred Galerije fresaka gde se sinagoga nalazila do pred Drugi svetski rat slučajno naletim na onog mog prijatelja. „A ti po tragu došla“ smeje se široko i čvrsto mi steže ruku. „Ma, ne vredi da se mučiš ako neko ne želi da sarađuje nema vajde. I ja sam ga posmatrao, stoji kao kip. Znaš šta na momenat mi se učinilo kao da je cela fotografija fotomontaža, tj. kao da je njegova figura umetnuta naknadno. Jesi li sigurna u verodostojnost iste. I još nešto, gledao sam spiskove streljanih na Banjici i upoređivao ga sa spiskom povratnika iz logora. Izgleda da su postojala dva Hajima Medine. Jedan je streljan, ali jedan se vratio. Preživeo. Nemam više nikakvih podataka.“ Nemaš više podataka i znači to je to. Aman, ne može biti samo to. Ne može! Buni se moj pripovedački instikt. Protestvuje moja priča. Mnoga su se usta zauvek zatvorila i ne može do mene ni posredno ni neposredno da dopre nijedna reč a kamoli priča. Ne može. Godine su se nanizale i već zjapi poveliki procep crn od tišine i neznanja. Taj slučajni posmatrač pred izlogom foto radnje je i sam gospodin u godinama. Znam da je samo svojoj saputnici rekao: „Kod njega je moja mama kupovala. Bio je prijatelj sa pola Beograda.“ „Sa pola Beograda“ a sad, sad sam samo ja i taj gospodin i niko, niko više. Možda bih i ja želela da kupim nešto u toj njegovoj radnji. Možda i meni da poljubi ruku... U šestoaprilskom bombardovanju kuća gospodje Perside velike dobrotvorke je srušena kako se kaže do temelja. Preko noći nestalo je prelepo zdanje i radnja Medina. Izgoreli su svileni, vuneni, pamučni materijali sa sve dugmadima, kragnama, postavama sa sve tezgom i metrom. Još istog dana Medina je stao uz bivši izlog, sada jednu šupljinu sa oglodanim ciglama postojao je malo popušio cigaretu i nemo i opet bez senke /bio je oblačan dan/ produžio Knez Mihajlovom. Od tada ga više niko nije video. Neki su se prisećali da su ga videli sa lopatom u ruci kad su se raščišćavale ruševine kod Dvora neki misle da su ga videli kod Opšte državne bolnice a neki opet na Bajlonijevoj pijaci. Ali niko, niko ga nije video u koloni koja se spuštala do Karađorđeve u decembru 1941. godine kada su beogradski Jevreji prešli na drugu obalu, onu zemunsku, u logor Sajmište, i nikad se nisu vratili u svoj grad. Ciča zima 41/42. i sneg koji je sve pokrio ostavio je tišinu koja se može osetiti kao laki svileni pokrivač u poneko letnje jutro ili prolećno popodne ako šetate bedemima Kalemegdana. Taj pokrivač pokriva grad i samo ga retki mogu osetiti i videti. I opet slučajno jednog proleća naleteh na onog mog prijatelja, za koga za sigurno znam da se baš dobro pokrivao i još uvek pokriva sa istim, koji me povuče u stranu i reče: „Znaš, našao sam u gradskom arhivu još jedan podatak. Medina je zadužen da pokriva ceo grad onim laganim pokrivačem, jer razume se u materijale i krojenje. Kad zafali, jer Beograd se širi, on doda nešto u pačvorku skupljeno iz mraka i svitanja zašiveno očajem. Doda belog inja sa trepavica male Gizele i njene tihe pesme. Ima tu i molitve iskidane jecajima i delova iz pesama Hajnea koje je gimnazijalka Hilda čitala, ima škrguta, klokota ima gladi i jauka i ima neba, februarskog, hladnog u zaleđenim mrtvim očima pijaniste Koena. Ima i neke skorele nade na obodima ovog pokrivača, tek onako da se ne kaže da nema svačega. Uglavnom pokrivač mora biti lagan onako eteričan, i ko ga oseti na sebi mora znati da je izabran... Da znaš, ona fotografija samo pokazuje njegovo mesto odakle osmatra gde i šta treba dodati. Istina je, lice mu nikad nećeš ni videti. Jer, pa šta da ti kažem na neki način to i jeste montaža... Ali ne foto, ne bih znao da ti kažem koja“. I evo, stojim kod “Albanije“ na novom trotoaru. Opet je april i ona svetlost prolećna. Niko ne primećuje da u toj svetlosti pipam kao slepac, nežno i oprezno ne bili opet ugledala Njega. Znam, sigurno je tu, nem, zamišljen, naš sugrađanin Medina.


Priča je nagrađena Trećom nagradom na konkursu BEJAHAD 2010 „Simha Kabiljo“

Dve antičke bajke

MINIJCI


Zvali su se Minijci. Jedno pleme od mnogih šćućureno uz reku Dunav, šibano vetrom. Pleme sa misijom. Njihov kralj zvao se Minija. Branio se kad je trebalo, inače dalje od reke nije hteo, ni nameravao. Reka je neštedimice davala što ribu, što od izobilja koje je u toj rečnoj dolini raslo. Bila je to rajska reka, znao je i on mada nije znao čime je to zaslužio da se nastani u njenom priobalju. Tajnu, koju mu je majka otkrila, da je on sin boga Posejdona nije nikom otkrio. U to davno vreme mnoge smrtne žene – lepotice behu plen moćnim pohotnim bogovima. Mnogo je dece rodjeno iz takvih avantura. Minija jednostavno nije očekivao da ga se otac seća. Jedino kad bi sa Dunava dunuo ledeni vetar severac što kosti lomi i kad bi se podigli moćni talasi, ceo taj okean besa slivao se u njegovo srce ledeći ga strahom i pretnjom. Očekivao je da se tad desi neki strašni potres i da iz mračnih dubina izroni On. Takvih oluja bilo je malo i nikada se tako nešto nije desilo i Minija je ostajao sam... Njegove ćerke lepotice Klimena, Periklimena, Eteoklimena i Persefona plašile su se takvih olujnih i besnih dana kada je njihov otac sam sedeo pored ognjišta i usijane žeravice bacao u vodu. Nisu znale zašto otac to radi i kakava je svrha tog davljenja vatre. A Minija se plašio da moćni Bog u takvim trenucima rasplamsale moći ne posegne za njegovim lepim kćerima, pa se trudio da ga na ovakav način odvrati od te namere, koristeći tajne reči koje mu je majka otkrila. S proleća Dunav se smirivao i bilo je vremena da se odahne pod toplim suncem. Brodovlje se sušilo i lečilo svoje rane zadobijene u okršajima vetra i vode. Umilni vetrić donosio je još umilniju pesmu vodenih nimfi... Minija posle ručka krete u svoju sobu za odmor. U toj omanjoj sobi koja se nalazila na vrhu drvene kule voleo je da sluša vetar i udaljeni žamor ljudi. Voleo je takođe, da poneko zanimljivo parče drveta, koje je u toku zime smrznutog nalazio po pustarama, sada oslobađa zaborava. Malenim nožem pažljivo je deljao, skidao sloj po sloj kao godinu po godinu dok na kraju drvo nije stiglo do svoje suštine. Bila je to zanimljiva igra, koja je kralju donosila mnogo zadovoljstva. U takvoj jednoj igri izmedju oštrice i mekote drveta bio je očevidac kako se odvojila jedna spirala i kao živa lagano je počela da se vrti oko svoje osovine. Rukom ju je pritisnuo da ne bi negde pobegla osetio je u trenu titraj kao kad zmiju nogom pritiska. Osetio je u ruci drhtaj života, jedan sladostrasan prelet, jedan grč... Od tada je postao zarobljenik uvijenih i na razne načine spletenih spirala. Meandrilale su svuda po prostirkama na drvetu, kamenu. Uvirale su i opet nastajale... I baš u takvom jednom trenutku dokolice zakucka nešto u okvir prozora. Prvo dva puta slabo a zatim tri jaka odsečna udarca. Minija se namah okrete, pogleda u pravcu prozora i ugleda malenu zlatnu pticu. Toliko je bila malena da je više ličila na neku veću bubu ili skakavca. Kljun joj beše od nekog belog sjajnog metala. Presijavao se jarkim belim sjajem. Ptica progovori. Zaprepašćen kralj se uzdrža da ne oda svoje čuđenje. Udahnu duboko i primače se prozoru. „Minija, Minija“, oglasi se ptica. Došlo je vreme da putuješ. Brodove ćeš ostaviti usidrene a ti sa narodom kreni peške. Ja ću te voditi. Vidiš li ovu crvenu nit u mom kljunu, dovoljno je dugačka, po njoj ćeš znati kojim putem i stazom da kreneš. Prati je i doći ćeš tamo gde treba da stigneš...“ Ptica prhnu istog trena čim izgovori ove reči, i nestade. - Minija u prvi mah pomisli da je ovo trenutak kad velika boginja Opsena želi da ga uhvati u svoju mrežu i brzo otvori prozor da bi veseli lahor počistio strah i nedoumicu u njoj. Zraci sunca nadjoše svoje mesto po stolicama i prostirkama od kože i sve se stiša. Kralj umoran leže na jednu bivolju kožu i omamljeno utonu u san... Još jednom se zlatna ptica iznenada pojavila. Bilo je to posle nekoliko meseci kada su mali ribarski brodovi krstarili rekom i svojim mrežama vadili svetleće ribe. Posao je trajao već nedelju dana, jer je trebalo dosta ribe usoliti i pripremiti za zimu. Minija je na obali u visokoj travi sa još nekolicinom bliskih vojnih vođa pričao o mogućim vojnim akcijama susednih plemena. Glasnici su donosili uznemirujuće vesti. Bilo je moguće da ih ove zime napadnu Lapiti ili Magneti. Nisu smeli da ih čekaju nepripremljeni. Dok je vetrić onaj nestaško što za sunčanih dana preleće mirnu vodu Dunava hvatao skute grimiznih kraljevih haljina pojavila se ptičica. I opet tako mala kao bešumna pčela slete kralju na balčak onog noža kojim je tako vešto vajao drvo i kojim je ovladavao spiralama. Na dršci noža koji je bio od ćilibara, žutog kao med, ptica sletevši kljucnu Miniju u ruku dva puta nežno a onda dva puta jače. On se nehotice lati noža osetivši neku čudnu nelagodu. Ptica prhnu. Sa zlatnih krila odsjaj sunca parao mu je bolno oči, on ih zatvori i tad ču: „Minija, Minija, spremi se za put...za puuuut!“ cvrkutavo se eho provlačio kroz vlati visoke trave. Okrenuo se još jednom ne bi li je video, međutim trave su šumno disale neme i tajnstvene. Udaljeni eho odzvanjao mu je još u uhu dok je zbunjeno hodao travom, tražeći put do svojih odaja. Šta da radi, neodlučan u mislima uhvatio se za svoj nož i počeo u mislima da zamišlja to putovanje u neizvesnost, koje mu je sve više dobijalo oblik spirale koja je iz svog centra tako lako katapultirala sve buduće korake njegovog naroda. Dani su se nizali zametani kasnim suncem i po kojim oblakom. Ništa se neobično nije dešavalo u zatalasanim priobalnim naseljima. Jednog dana, bolje reći jednog jutra, možda i u sam cik zore, zlatna ptičica zakucka kralju Miniji u san. U oreolu u kome je lebdeo a ličio je na veliki balon koji napravi sapunica Minija je prebirao srebrene oblutke na reci Nereji ili Sirini. Ispod svakog oblutka koji je podigao spavala je po jedna srebrena zmija, doduše mala. Minija i u snu ustuknu pred tom pojavom. Oseti da se nešto na dobro ne sprema. U tom času začu već poznato kljucanje. Već je zapadao u ono stanje kad ne zna da li nešto sanja ili je istinito. I u snu takodje događaji mogu biti iznenadni i bolni. Ali bockanje ptičice koje je već fizički doživljavao opomenu ga da je na onoj tankoj granici sna i jave odnosno granici bezvremja. Ali zašto ga tako boli! Nije očekivao da tako malena ptičica može pokazati takvu snagu. I gde to ona kljuca? Jak bol mu je prodirao u grudi i odjednom niz svoje ruke oseti nešto toplo i utešno. Do prstiju se to nešto slivalo toplo i utešno, da bi kriknulo na vrhovima prstiju u iznenađenje. Sa vrhova prstiju kapljale su kapi krvi! Minija shvati da je napadnut, čak ranjen. Kriknu. Ptica prhnu sa grudi. U malenim kandžicama on primeti tanku crvenu nit. Minija, moraš krenuti pre zime. Inače, nestaćeš i ti i tvoj narod. Otvorila sam tvoju utrobu i sad si moj zauvek... Prati ovu crvenu nit i nećeš zalutati. Neka to bude u zoru. Kreni u zoru kad ugledaš pukotinu između mraka i svetlosti. Videćeš crveni končić. Za njim kreni...!“ „O, Zevse - Diose, živote! O, Hestijo, majko. Ognjšte moje!“- zavapio je Minija. Sad je shvatio da je ptičica božiji glasnik. Po božanskoj promisli on mora krenuti u nepoznato. Duž gudura balkanskih, strmih litica, šumovitih gora, u zagrljajima dugih noći i presvetlih dana kada su se gubili u svetlosti, crvena nit je treperila gotovo uvek na horizontu. Uvijala se duž klisura i klanaca poput vlasi kose i nestajala odjednom u ravnicama. Topot konja, dremež, vika, žamor i muk pratili su karavan koji je u svom hodu krivudao kao da se probija kroz lavirint. Pticu niko nije video, samo je crvena nit bila izgubljena u plavetnilu neba. Minija ju je očekivao, bar da mu smiri nespokoj ili napokon da mu kaže gde da se zaustavi. Jednog tmurnog, posivelog dana kada se ceo karavan u dolji pored reke odmarao začu se grmljavina u daljini. Ljudi počeše da traže zaklone. Ogromne krošnje drveća mogle su da budu spas ali oni ipak potražiše sklonište u podnožju obližnje stene koja se nadvijala kao pravi krov. Ispod kamenih blokova ubrzo otkriše i mala udubljenja, taman da u njih smeste decu i starije članove plemena. Oluja se približavala, munje u daljini parale su nebo pa se pletivo od tamno-modrih oblaka tanjilo a umesto njega nadolazilo je novo još mračnije i opasnije. Bili su spremni da dočekaju ono što se sprema, nije im to bilo prvi put. Minija je sedeo na kamenu, u stvari na ovećoj kamenoj kocki na blagoj uzvišici. Ni njemu se nije dopadao ovaj oblačni talas praćen olujnim vetrom koji im se približavao neumitnom brzinom. I tad u jednom sjaju munje, pod poklopcem bleštave svetlosti ugleda jarko crvenu nit, gotovo žarnu. Disala je u nekom svom ritmu, otvarala se purpurnije a onda nešto tamnija. Bila je nisko pri zemlji i na jednom mestu bila je prekinuta. Tu se otvarao ulaz u neko polje sa mirnim idiličnim pejzažom pokrivenim plavim čistim nebom. Da li je moguće? Zabezeknuto je gledao ustavši sa kamena. Ispod klobuka mraka i tutnjave još jedna stvarnost tako mirna, tako udaljena, a tako blizu njega. I još opervažena crvenom niti. „To nešto znači“- ustuknu Minija... No nije samo on video. Čula se graja ljudi, gotovo veselo pocikivanje. Ljudi počeše da izlaze iz skloništa i oprezno da kreću prema crvenom gorućem obrubu u kome se plavilo čisto nebo a u daljini belasala reka na jarkom suncu. Slobodniji hrabriji, dođoše do mesta gde se nit prekinula. Nebo iznad još više se razbesni, počeše i prve krupne kapi da padaju. U opštem metežu, između ljudi provuče se Minija i stade pred nestvarnu sliku. Jedan korak ga je delio od spasa, samo jedan. A evo tu je i crvena nit sletela sa horizonta. Zakorači. Za njim nagrnuše ostali u stampedu. Grunu pljusak, vetar razbešnjen podiže drvlje i kamenje. Uskovitla se vazduh. Narod beše sklonjen. Minija u hladu drveta okusi čudnu voćku. Ispljunu košticu. Cvrkut ptica u krošnji pokupi strepnju. Put je završen. A onamo... Posle oluje, sve se stišalo, granulo je Sunce i javile su se prvo ptice. Po neko zrno pšenice i prosa nađoše u dnu velike stene, a jedan pramen crvene vune poneše u gnezdo.


ENHELEJI

U davno vreme kada je duvao vetar Borej a kobile po visoravnima Balkana okretale repove u njegovom pravcu ne bi li ih opasao svojim žudom, živeo je jedan narod u dolini reke Jeguljke. Zvali su se Enheleji. Možemo reći, a možda je tačnije, da je to bilo pleme koje je brojalo nekoliko hiljada ljudi a zajedno sa ribama, čiji su čuvari bili, taj se broj i te kako uvećavao. Možda i nekoliko stotina puta. U podnožju visokoh planina, ne tako nepristupačnih, tekle su brze i hladne reke a narod ovaj beše zadužen da pazi na njih kao na najveće blago. To, uistinu, i beše njihovo jedino blago, jer sem kamena i ponekog rajskog ploda i blagorodne vode ništa drugo i nisu imali. Samo je Zevs, taj bog nad bogovima, znao pravi značaj plodonosnih reka. Sve do Keruanskih gora nije bilo takvih studenaca koji srce lede i um oslobađaju. Čak je ta voda nošena u Dodonu, Zevsu i Apolonu pred noge. Možda su sa tih izvora pili i Strabon, Livije i Diodor. Zašto bi oni tako lepo i sa velikim simpatijama pisali o ovom plemenu tako malom, stešnjenom izmedju daleko većih naroda, da nije bilo nečeg značajnog i vrednog u njemu. Enhelis beše ime za jegulju ribu-zmiju. U malim rekama ova riba–zmija zaostala, ili još bolje reći, ostala je zarobljena kad su se nebesa otvorila a ljuti kamen izvio grbinu i zatvorio puteve za utek. Krila im se ne razviše jer sve se desi brzo po sili boga Ofiona. Zmijorepi vetar beše zadužen da svima baci prašinu u oči-tako da u trenu svi zaslepe dok se čudo ne desi. I desi se čudo rodi se nova Zemlja, svanu novi dan, a riba Enhelis osta u malom potoku suza koju isplaka boginja Eurinoma... I šta bi? Ni boginja nije uvek svemoćna. Spremala je ta bića za uzlet i krila im je već skoro dovršila. Bila su to mala belo plava krila, slična golubijim. Paučinom i mesečinom vezivana, suncem kaljena. Međutim, Ofion beše brži. Dolazila je Eurinoma na kamenite obale u drač i sigu. Koliko ju je grlo nosilo prizivala je svoje ribe: „Enhelis, En helis, Enheelis.“ Beše to božanski poziv iz grla boginje na koji su se kao jedan odazivale sve jegulje. Ubrzo bi se potoci, rečice pretvarale u uzavrelu vodu od zmijolikih tela koja su se glavama okretale prema zvuku. Širom otvorenih usta pozdravljale su kraljicu. Čekale su nestrpljivo bobice Sunca koje im je ona bacala iz svoje zlatne ruke. Bobicu nije hvatala svaka riba samo ona izuzetno vešta, brza i okretna. Ona, koja je mogla da proceni gde će zrno krenuti još dok je bilo u ruci. Jer i zrno je imalo svoju volju. Moglo je na sever, na zapad, jug ili istok ali je moralo da padne, moralo je... U koja usta zavisilo je od ribe. Bobice su bile slične semenkama nara, samo malo tvrđe i bez ukusa. Neke bobice ne nađoše svoja usta i padoše u prazno. Riba koja primi zrnce dobije krila. Još uvek riba, ona ostaje u vodi, krije svoju moć sve dok ne dođe pravi trenutak. A za taj trenutak zna samo Eurinoma-kraljica. Taj trenutak je u vezi sa vetrom. Kad dune Borej, vetar sa severa, prvo se oglasi sa planine Strimon, pa se preko planinske ravni sjuri u doline. Ovaj zmijorepi vetar prvo ide da se napije vode sa Eurinominih izvora i potoka, jer je posle dugog puta jako žedan. Zatim počne da traži kobile... Kad on zahuji javljaju se čudni događaji. Obično noću, i to kad je jaka mesečina, ribe jegulje-zmije Enhele postaju nervozne. Čekaju i one pogodnu priliku da i njih poduhvati dah vetra. Kad im se dovoljno približi, kao po komandi, izleću iz vode skoro kao ptice iz gnezda. Prvo, nisko, iznad vode prate tok rečice. Prvo su u jatu a zatim svaka sama za sebe bira svoj put i svoju vodu. Takvih noći koje su uvek kratke i hladne ima nekoliko u godini. I u tim noćima niko ne spava. Narod je na nogama u dosluhu sa tajnom na obali. Ko je najspretniji, najbrži, mora u ovoj noći uhvatiti svoju leteću ribu i zajedno sa njom otići na mesto na koje i ona ide, gde je vodi dah vetra Boreja. To je uvek neko novo, nepoznato, neslućeno mesto. Ponekad i nepostojeće. Pa oni koji se vrate dugo vremena lutaju opčinjeni senima iz tog nevidljivog sveta. Kao sišli s uma Ribe tamo grabe iz jednog jedinog razloga, da ostave jaja. Ona sunčeva bobica koju su progutali, narasla je do srca i ako je se ne oslobode pre zore umreće. To jaje Sunca, treba da se rasprsne u sam cik zore. Ali prvo će Eurinoma dočekati svoje Enhele u osvit dana i svako jaje postaviti na svoje mesto. Ni mudri Homer ni vredni Herodot ni Strabon nikad ne saznaše šta će se izleći iz tih jaja. Tajna se provukla do današnjih dana. Enheleja više nema, a jegulje i dalje odlaze na tajna mesta za koje niko ne zna. Krila više nemaju, ali uprkos svemu snagom svojih mišića uspevaju da u suprotnom toku reke dođu do svog cilja. Kažu ljudi da se u izvesnim noćima pred velike žege, na istoku u svitanje, može videti „sunčeva kiša“. Retka pojava, koju ljudi, očevidci, tako nazvaše zbog sitnih kapi sjaja koji se obrušava sa nebeskog svoda kao slap. I kažu još ko nema poroda ako poželi dete, i dobiće ga u toj godini. I kažu da klisurama i kamenom odjekne triput: „E n h e l i s ! “Tako bar kažu oni koji dobro čuju. Prvo doleti jasan, oštar glas E, da bi posle udruženi, stopljeni glasovi N h e preleteli kao lahor preko mahovinastih stena. L i s dolazi na kraju kao krik – prebolni krik. E n h e l i s! Neko misli da boginja još uvek čeka svoje ribe.

DEČAK

„Prodaćemo Božu Ilića“ rekla je odlučno, ravnim tonom. Gotovo kao da presuđuje. Udaljena, bez emocija. Još uvek mu odzvanja u ušima ta njena rečenica, mada je davno izašla iz sobe i mada su je zalelujane zavese uskovitlano ispratile. Da li zbog promaje ili su i one stale u odbranu? Čega? Nešto se ne može ni setiti kad je to počelo. To njihovo nemo i tiho propadanje. Naizgled sve je bilo isto a opet i nije. Redovno se išlo na posao, vraćalo kući u kasnim popodnevnim satima. Odmaralo. Šetalo. Ali novac se na volšeban način iskradao i nestajao. Jedan dug sustizao je drugi. Sve u nadi da će taj drugi biti poslednji. Ali avaj! Kad nemaš a treba ti onda ne znaš kako ćeš da podmiriš one sitne troškove zadovoljstva na koje si tako navikao. Ne umeš da se zaustaviš. Ne umeš da kažeš dosta. Jer na dosta nisi navikao. Ako ti fali za letovanje uzećeš kredit. Ako treba detetu uplatiti semestar, opet zadužiće se ona u drugoj banci i tako polako ali sigurno novac više nije naš već njihov, tuđi. Uzdahnu duboko i pogleda dečaka. A dečak, kao dečak, znatiželjnog izraza lica zarumenjenih okruglastih obraza gnječi u rukama kačket kao da mu je neprijatno, šta li, što se našao baš tu na vetrometini ljudskih htenja. U pozadini dečakovih leđa treperi lišće prezrele dunje i nežna zelena gama obavija celu sliku u neki iskričavo zelenkasti zar. Pune i crvene usnice kao da se pripremaju nešto da kažu ali izgleda da sve ostaje u nedorečenom potezu velikog slikara. Veđe crne ko ugrak, vedro glatko čelo. Kaputić tesan jedva zakopčan tek malo zagasitji u kontrastu zelene pozadine. „I šta je sad pa kriv taj dečak, pa da mora iz naše kuće“. Ni sam ne zna od kada je svestan njegove prisutnosti. Možda onog dana kada je pustio prvi korak na dohvat pogledu tom dečarcu i kada mu se možda učinilo da mu se osmehuje i da ga bodri da krene dalje. I naravno krenuo je on. Dečak je ostao na zidu u teškom zlatastom ramu a u pozadini zelena gama nestvarnog pejzaža davala mu je na momente oreol andjela. U ranom detinjstvu kad je počeo doživljavati svet i sebe, sliku je doživljavao kao prozor i čudio se kako ne može da dosegne do njega. Ljutio se na dečaka što neće da mu pomogne, već samo tako stoji, mameći ga osmehom i crvenim zajapurenim obrazima. Izgledalo mu je kasnije, kad je poodrastao da je dečak jurio pa onako zadihan seo na stolicu da se fotografiše, bez poteza češlja ili umivanja. A kasnije mnogo kasnije, vedrina sa slike i zagonetni osmeh znanog dečaka su ga u časovima odmora i dokolice vodila u predivne prostore nepoznatog trajanja. Činilo mu se dok je opružen na kanebeu, ispred slike ležao da pripada prostoru slike i da je upravo sad na ćilimu ispod prezrele dunje. Da oseća lahor listova i povetarac u krošnji. Dečaka je tada video i s leđa. Primetio je izguljene pete na dubokim cipelama. Pa i pomislio kako je ovo promaklo slikaru, jer mogao je ovo da dotera da se baš ne vidi ta naša večita i uporna sirotinja. Iza dečakovih leđa stajala porilično izhabana lopta. Dakako, igrao je fudbal pa dotrčao da sedne ispred... Koga? Samo fotografija zaustavlja tren. A slika šta slika zaustavlja, pitao se... No, kako bilo da bilo, slika je trajala na zidu, starija od svih ukućana. Neugaslih boja pa čak na momente ozarena nekim posebnim sjajem. Znači trebalo bi Dečaka prodati - misao ga preseče posred grudi. “Ne, nemoguće, neće njegov Dečak nikuda“ odlučno ustade i otvori vrata. Dani su se nizali u nekom iščekivanju promene. Žena je već stupila u kontakt sa jednom aukcijskom kućom. Stručnjak, istoričar umetnosti, čim je zakoračio u stan ostao je prikovan pogledom za Dečaka. Video je tako jasno, sjaj u oku zbog otkrića i neku radost koju je vrlo spretno skrivao. Ali video je on sve to, kao u filmu, usporeno. Po njegovoj proceni slika je vredela mnogo. Pokrila bi sve dugove i još bi im ostalo. Na rastanku agent aukcijske kuće je rekao da će i aukcija uskoro. “Ko zna možda dobijete i duplo od vrednosti. Slike Bože Ilića jako su tražene. Skupljaju ih kolekcionari a i oni drugi, znate na koje mislim“ - čvrst stisak na rastanku i vrata su se zatvorila. Opet mu u ušima odzvanja ono: “Znate na koga mislim“ i tačno zna postepeno od nogu ga hvata ledeni omotač besa, uragan očaja. I kad god bi se setio te rečenice postajao bi trom i bolan od bolesti koju nije znao tačno da opiše. Čak je padao u neku vrućicu i kao u groznici, baš tako grozničavo ženi objašnjavao da bi mogli i da pozajme od ... a ne tako olako ispustiti ovakvu dragocenost. „Ma kakva dragocenost, molim te. Ja je i ne pogledam jedanput u danu, možda. Ja u ostalom volim pejzaže i sam znaš. Ovaj „Boža Ilić“ mi se uopšte ne dopada. Stvarno ne znam zašto su poludeli za njim... Musavi dečak, ma daj.! I od koga da pozajmimo toliki novac. Od koga, reci mi.“ Eto to su bili dijalozi - monolozi. On i žena. Približavao se i taj dan. Iz agencije su se najavili da bi trebalo da sliku izlože pred aukciju da je mogu pogledati potencijalni kupci. Srce mu je zaigralo. „Sutra u pet po podne, dolazimo po sliku“, opet kao eho, bolni eho odzvanja . Oseća, gotovo zna da je ova situacija za njega pogubna možda kobna. Da li će izdržati. Ulazi u dečakovu sobu. Tiho otvara vrata i opet tiho, kao da će nekog probuditi, seda naspram njega. On je i dalje veseo, ni senka sumnje mu ne muti osmeh. “Jadan dečko“-pomisli u sebi i nemo jeknu. Leže na kanabe i pogleda ga. Osmeh je tu, vedrina i ozarenost kao i uvek i zgužvani kačket u znojavim rukama. Miris prezrelih dunja ga zapahnu. Primeti da se krošnja nešto jače ljulja i vetar izgleda pojačava. Ne potraja ni minut iz vedrog neba odjednom se pojaviše oni crni oblaci koji nose najčešće grad i olujnu kišu. Vetar dunu opet jače i u daljini on nasluti vihor. Ptice prhnuše, muve, bumbari iz trave poleteše da nađu sklonište. Jedino bez skloništa ostaše trave. Besno ih vetar obara sad na jednu sad na drugu stranu. Ceo prizor postaje dramatičan i slika više nije ona, jasno se vidi. Tema joj se promenila za tren i to pred njegovim očima. Pogledom potraži dečaka. On i dalje na stolici mirno sedi sa istim blago osmehnutim licem. Trepere mu pramičci kratke kose, leluja ogrlica džepnog sata, što visi iz džepa. Miran je. Spokojan. Čovek je začuđen. Čuđenje polako prelazi u brigu. Maše rukama, pokazuje mu da se okrene. Da pogleda! Ali ništa!!! Crni oblaci su već nisko, promiču prve kapi, treba nešto učiniti. Dečak sedi. „Ma šta mu je ,kao da je lud, zar ne vidi, zar ne čuje“ I u tom uzbuđenju bojeći se zbog njega oseti na ramenima kapi kiše i shvati da je prešao granicu. Hladan vetar ga ponese i on krete ka dečaku. Priđe mu s leđa. Mada do sada nikad sa njim nije razgovarao sada dreknu koliko ga je grlo nosilo: “Šta čekaš zar ne čuješ grmljavinu, daj mi ruku pre nego se sruči nevreme“. Dečak ne odgovori niti se pokrenu. On mu priđe s preda, obujmi ga oko pasa i ponese. Trčao je, trčao, ni sam ne zna koliko, do prve strehe i prvog skloništa. Ljuteći se na dečaka ali ipak blago, očinski. „Skini kaputić, mokar je.“ reče mu. Dečak ne odgovori. „Skini kapuut,“ ponovi on opet. Dečak i dalje ćuti, kao da ne razume, ali ipak osmehnut i okrenut licem prema njemu. Gleda ga netremice u usne. On napokon shvati. „Pa, on je gluvonem.“ reče samom sebi. Uhvati ga za ramena, obujmi ga i čvrsto steže. Bljesnu svetlost i ču se udar groma. Jak prasak zatrese zemlju. Prolomi se pljusak. Neprobojna zavesa od kiše zakloni ih. Poklopi ih ujednačen i u isto vreme umirujući ton kišnih kapi. Sreća i bliskost ih stegnu u još jači zagrljaj. Plakao je. Grcao na ramenima gluvog dečaka. Trzaji tela dečaku su nagoveštavali dramu u njemu. Dramu i katarzu. Oluju i smiraj. Nisu primetili da se u uglu slike pojavljivala svetlost. Razvedravalo se.

Priča je objavljena u Zborniku radova "Crte i reze 4" konkurs za najbolju pripovetku "Andra Gavrilović 2011"

Pisac i smrt

Nije ni on hteo da se ovako prevrće po bolesničkoj postelji. Nije, pa ko bi to normalan želeo. Ovako, na belim plahtama, proboden odovud i odonud teško diše kao ranjen bik na koridi. On, poznati pisac. U sobu se probija koso prvi jutarnji sunčev zrak. Svetao i sjajan. Bezvremen. Medicinska sestra sa belim rukavicama kao u kakvog arhanđela podiže njegovo tromo, bolno telo. Sad na jednu, sad na drugu stranu. Da li da jekne i da li to dolikuje sad njemu, piscu tolikih romana i priča ? Onom, koga čitaju širom planete. Da li da krikne, jer boli ga, naravno.? Njegovo bolno telo gotovo je odrvenelo, ali u rukama ove hitre mlade žene kao da ponovo dobija onu mladalačku snagu, ali samo na tren. Na mestu njenog dodira njemu se čini da ponovo postaje muškarac. Kateter u polnom udu ga podseti da je to samo glupava pesnička slika izlapele inspiracije. Jer nijedna pesnička mašta i zakovitlana metafora ili personifikacija a ponajmanje hiperbola ne mogu podići njegove sparušene mošnice, dva suva nara na zlatnu granu drveta života. Pa čak ni ovaj sunčev zračak što se kao sečivo zabada u vrat ovog anđela u belim rukavicama ne može prerezati čauru bola i tvrde smrti što mu se nudi. A toliko smrti je opisao. Setite se samo“ Smrt u Carigradu“, pa “Smrtonosni zagrljaj princeze Anat”, pa “Smrtonosni ljubavni napitak”. Jeste, ali to su bile slatke do poslednje kapi ispijenog šampanja, slatke, preslatke smrti. Ovo je za njega nešto novo. Ovo je srozavanje u svakom pogledu. Skidanje. Nagost do imena pradede, do matičnog broja i broja telefena. Ovo je već uvođenje u brojeve u statistiku stanovnika planete. Vidi i on, ali opet ne želi da zna da je već zaveden pod brojem u debeloj knjizi umrlih, veštom rukom nekog pisara kaligrafa, koji se baš trudi da kitnjasto ispiše toliko puta ispisivano ime na koricama knjiga na svim jezicima sveta. Još je ostala samo tačka iza broja, jer i broj je zapisan, može čini mu se, da ga pročita i sa ove razdaljine -252. Ah! Kakve su te dvojke, kao devojke. Tanke i elegantno uvijene u struku a šire u grudima! Ah kakav rukopis! U srcu se zahvali nepoznatom kaligrafu i oseti neko olakšanje. Jer tačke još nema, nije napisana. Ali ipak, jeknu po navici. Sestra nešto jače trgnu čaršav na kome je ležao i on oseti bolno svoja rebra. “Gospodine Antal budite mirni, evo pri kraju sam! Zašto niste ništa doručkovali.”? Ah, taj doručak. Komadina hleba i šolja mleka na žućkastom plastičnom tanjiru iskrzanih ivica. A njemu mirišu zemičke prelivene toplom čokoladom u malo privatnom hotelu na Monparnasu. ”Monsuer, želite li kalvados”? I kao dobri Dr Ravik i on zavaljen u plišanu ljubičastu fotelju setno se osmehuje dami u izlogu.“ Pariz ,Pariz! I zvona zvona!”. I ne pitaj za kim zvoni, ne pitaj…” jasno ču glas svoje prve žene nesrećno stradale baš u Parizu. Otvori oči, onog belog anđela ne vide. Samo svetlost koja je već dobro ispunjavala celu sobu i kao zlato padala po njegovom krevetu. Drmnu nogom kao da mušicu tera sa sebe. Osvrnu se, to je bilo sanjarenje koje naiđe kao oblak, zna on to, pa pisac je. Nekad je željno iščekivao to oblačno nebo svoje duše. Ali sada …Mimi ga podseti na mladost i ljubav. Na neutaživu strast za kojom je jurio i koja mu je davala da pije sa izvora nadahnuća. Bio je izabran. Zato je i mogaо da napiše sve to što je napisao. Mogao bi on i još, ali telo ga je izdalo. Sad jasno vidi putanju svog života i one bitne odrednice, raskrsnice. Sad jasno vidi i zašto je morao Mimi da srene baš tu, u Parizu. Naravno, da vidi, na kraju svako progleda, pa i ne mora da bude ni pisac ni filozof. Kad ste ovako zgužvani, onemeli od nemoći i sažaljenaja drugih onda mora da vidite tu prevaru koja se zove život. Jeste da je kao pisac uvek bio na tragu ove ideje ali sada mu se čini, nikad je nije do kraja i suštinski opisao. Jer je nije ni doživeo. Telo je telo, podložno neumitnim zakonom prirode i ono te neminovno kad tad, dovede dovde. Prosto ga je sramota ovih mladih žena koje obleću u toku svog radnog vremena, svaka sa svojim zadatkom, sramota ga je ali šta će. Njegova smrt će biti vidljiva, izgleda svima. I zalud to što je uvek voleo da u tišini i polumraku svoje sobe kuje tuđe sudbine, skrajnut sa glavnog toka, na rubu matice. Uzalud i to što je posle dobijenih nagrada mirno sedeo u ligeštulu, na obali reke, lak do providnosti. Činilo mu se po neki put, da se podiže do oblaka i da sam postaje oblačak što se lenjo nina iznad njegovog Dorćola, ponad uvek plavog Dunava. Uzalud, kad sad mora ovako javno i na sceni da umre u svojoj toj i toj godini. Zamišljao je čitaoce, uvek zajapurene i užagrenih pogleda što u miru i osami gutaju njegove ideje, srču njegove pesničke slike i prozne odlomke, prebacujući one tvrđe sa zuba na zub. A zatim ih je video kako mirno vare. Preživari njegovih maštarija! A posle nekog vremena gledao bi ih kako bi se isprsili i smelo, svojim poznanicima se unosili u lice: “Šta, nisi pročitao najnoviji roman gospodina A S . Fenomenalan je”. Vidi ih omamljene kakao počinju da prepričavaju njegovu priču, uvek izostavljajući početak, a kraj stavljaju u sredinu. A on, gospodin Antal udaljen, kreator, autor na sprudu, u ligeštulu nepoznat sebi kao lak oblak. Na neki način, mada mu nije jasno koji, prevariće ih. Pre svega, njegova bolest se već prepričava po gradu, a tek smrt, ona će tek udariti na sva zvona, i već čuje reči koje izleću kroz staklena vrata bolnice: ”Šta će, namučio se. Pa, i godine su to. Svi ćemo mi tamo”… Već čuje te narodne fraze kojima se mirimo sa neumitnošću, sa prevarom, sa izdajom. Pa čak i on, koji je svojim romanima, okolo, naokolo, pokušavao da odgonetne tajnu života, smrti i ljubavi. Sada vidi da je samo zavaravao i sebe i čitaoce. Jer šta je kreativni zanos. Igra duha, igra ideja, igra reči, igra na ivici. Igra za život. Sreća i radost trenutka. Trenutak na trenutak, reč na reč. Rečenica sustiže drugu i priča je gotova. A ona, opet ište drugu, istu ili sličnu, samo zarad radosti koja se stvara u trenu. Pa tren na ten i tako u nedogled. U stvari čini se u nedogled sve dok ne dođete u jednu ovakvu sobu, gde vas jedino sunčev zrak podseća na tu radost. On, dovoljan samom sebi, nem i nezinteresovan. Svoj. On, koji kao da vas pita, šta ćete Vi tu. Jer, izgleda, da je samo njemu dato da se igra, beskonačno. Sve se utišalo. Žamor i glasovi. Bolnica kao barka zarobljenih duša uranja u tišinu i mrak. Sigurno je ponoć prošla. U glavi mu talasa crno preteće more. Nikada nije mislio da će i njegova duša plutati na ovom jezivom crnilu. Seti se slike koju je ko zna kad video. Možda u Moskvi, možda slikar Ajvazovski. Brod obasjan mesečinom na crnom pretećem, ali mirnom moru. Tad se pomerio dva koraka nazad instiktivno, plašeći se, da ga splin i mrtvilo istog ne odvuče dublje u mrak. Sad mu ta slika ponovo izranja dok kroz okna gleda noć, mrklu noć. Grad se udaljio, kao da je ostao daleko na pučini iza njih, a ova drvena barka, malo škripi, malo škrguće, malo stenje, mada je noć mirna i tiha. Oseća kao da se neka pretnja nadvija nad njima. A što da se plaši? Čega? I ovi ljudi zajedno sa njim, pa svi oni već gledaju smrt kako im sedi na ivici kreveta a poneki put lično, ona im doda čašu vode ili pritisne taster da pozove sestru. Neki su i blagonakloni, neki joj se i zahvaljuju. To je njena igra. Evo, možda bi on mogao sad baš, da vidi, koliko joj je drag. Možda će i njega da posluži. “Što mi ne bi dodala olovku i papir, na primer,” mrmlja sebi pod pokrivačem očekujući neki stisak ili blagi dodir. Nadajući se ovom drugom. I evo baš sad, nešto ga svrbe jagodice prstiju, nešto mu podrhtavaju prsti. Prepoznaje on prve znake one njegove stvaralačke nervoze, kada mu se čini da se ceo roman ili priča sliva u jagodice prstiju i kada je zna da neće moći dovoljno brzo da sve istisne iz sebe. Čudno, da mu inspiracija dolazi baš sad, u ovim uslovima. Pokriven belom plahtom u pokušaju da zaspi na crnom moru jecaja i strave. Ko zna, možda mu nešto pametno i padne na pamet. Možda nešto napiše. Tek onako zabave radi, srca radi. Jer inspiracija to zahteva, pa nije ona tek onako došla. Posle nekoliko trenutaka osetio je neko peckanje na nadlanici šake, tamo gde mu je stajala igla za infuziju. Zatim blagi bol. Ni sam ne zna kako je tu iglu prihvatio normalno između prstiju, kao da drži olovku. Obli ga prijatna toplota na šaci kao da ga neko drži za ruku, kao Mimi. I to ga razneži. Obuze ga neka blagost i bezimena sreća. Prvi jutarnji zrak ga potraži u sobi. Zrak se polako primicao belom čaršavu, a zatim kad se dovoljno primakao leno se razli po crvenim krvavim flekama. Očekivao je da će pokušati da ga gurne kao i uvek do sada. Plahta je ostala mirna. Treperila su vitka slova ispisana jarko crvenom bojom. Za zrak bio je to izazov. Utapati se u boju ognja u boju rođenja. A za sestru koja je prva ušla, bio je to krik! Bila je to njegova poslednja pesma. Plahta je uredno savijena i kao da je zastava, stavljena na kovčeg zajedno sa olovkom.

Igrica

Vreme je već da zatvori i ovaj naslov.
Dugotrajno gledanje u ekran izaziva joj suzenje očiju i evo već joj neprijatno grebanje skreće pažnju. Nastaviće sutra. Naslov je opravdao očekivanja: staro delo Miloša Milojevića, čita se kao neki apokrifni tekst. Ovaj sajt o istoriji Balkana sa svojom elektronskom bibliotekom je izvanredan. U svako doba možete zaviriti u stranice vrednih i retkih knjiga, a da niste ni kročili nogom u neku knjižaru ili biblioteku.
Zatvara knjigu.
Pojavljuje se već dobro znana naslovna strana sajta: Istorija Balkana. Dobro poznata ilustracija: tamno oker pozadina sa zlatnim okvirom i slikom Lepenskog vira, dupljajskih kolica, vinčanskim pismom, Romulijanom. U levom uglu nazivi fajlova, toliko puta čitani tekstovi... Arheologija. Paleolingvistika. Istorija. Istorija II. Antropologija. Etnologija. I već kad je prstom krenula ka zatvori, ugleda u pravougaonom okviru nešto sasvim novo. Naslov : Reinkarnacija.
“Šta je ovo. Kada su ovo ubacili? Kakva reinkarnacija? Balkana? “
Zastade, u nedoumici, da li da pogleda. Umorna jeste, ali radoznalost je jača. Taj naslov tako izaziva, tako zove... Kliknu, sigurno, preko naslova. Ekran se prvo zatamni, pa se pojavi plavet i naslov loading .Sačeka malo, a zatim računar izbaci zahtev za logovanje.
“Kakvo logovanje, pa ja se automatski logujem svaki put kad pristupam fajlovima!?”
Ubaci svoju omiljenu šifru - toliko puta korišćenu na raznim forumima i sajtovima. Računar vrlo brzo izbaci odgovor: Ne odgovara.
Ponovi još jedanput, uporna, jer ovo su ipak samo mašine. Možda je izostavila neko slovo.
Isti odgovor. I tako nekoliko puta. Zastade u nedoumici. Šta sad da radi. Datum rođenja joj prvo pade na pamet. To možda ima veze sa reinkarnacijom, setivši se munjevito svojih mladalačkih lutanja u religiji. Tad je duboko verovala da se smrću rađamo negde drugde u svetu i možda je baš datum rođenja smrt u nekom drugom životu. Mada, ni sad ne zna šta da misli o toj temi.
Pažljivo ispisa brojeve, proveri. Kliknu mišem. Trenutak, i ekran se otvori. Trgnu se... Nije očekivala da će baš to upaliti. Zaradova se kao dete. Ekran u bledo sivim nijansama, pisan glagoljicom, učini joj se na prvi pogled. Slova podrhtavaju kao živa, brzo se lome i savijaju pa sad su jedno, a sad drugo. Evo, vinčanskog pisma složenog kao u knjizi profesora Radivoja Pešića, a odmah zatim izranjaju oznake sa drvenih daščica Velesove knjige, pa alfabet Feničana. U prvi mah pomisli da je ovo neka igra administratora sajta. Od silnih materijala iz elektronske biblioteke rešili su da provere znanja i naprave neku igru!?
U uglu ekrana vrti se neka sjajna lopta. Da li je to ulaz u fajl? Da li da klikne mišem. Nešto se mora otvoriti za početak igre. Kliknu. Užarena lopta naglo zakoči, bljesnu nešto poput eksplozije i otvori se...
Zacrni joj se pred očima. Da li je od ekrana ili od one eksplozije u uglu ekrana, ne zna...
Odjednom neki topli vetar je obujmi i kroz njegov tanki huj dopre joj kroz sluh topot kopita, tupi metalni odjeci, i tutnjava u daljini. Ruke su joj teške, nalegle preko miša. Htela bi da mahne rukom da skine sa sebe tu lepljivu težinu koja je pritiska.
Ali uzalud. U njoj nema snage, one ljudske, voljne, koja sluša. Zatim je probode neviđeni bol. Nikad doživljeni, onaj koji seče na pola. Onaj sa kojim se, valjda, vidimo samo jednom u životu. Oseća da je pola nje negde, a pola negde tamo za šta opet ne bi znala reći gde...
***
Bitka je u punom zamahu.
Na ekranu je 331 godina p.n.e. Ali ona to ne vidi. Skliznula je preko klizavog traga krvi koji joj je ostavio preklani ratnik ispred nje...
Sada je vojnik moćne Aleksandrove falange. Grozničavo, u svojoj svesti, pokušava da skupi ostatke prošlosti.
Po pravilu igre, prošlost se automatski stavlja u jednu platnenu vrećicu, nalik onima u kojima se skuplja novac. Uspomene i prošli život ostavljaju se u gornjem desnom uglu ekrana. Neki put posluže kao džoker da se izađe i spasi glava i vrati u pređašnje stanje. Naravno, ako se stigne. Neki put ostaneš zauvek iza stakla ekrana kao neko ko nema mogućnosti da se vrati na početak jednim klikom miša.
Skuplja se pod okrugli štit. “Nebo je tako plavo i eno kruže neke ptice velike i tamne. Umesto jednog Aleksandrovog sokola izgleda da svako ima svog. Ovaj moj leti iznad mene, traži me...
Rekao je Aristandar, naravno, povlašćenom krugu ljudi, da će bitka dobro proći; da će se opevati i slaviti. Nisam zamišljao baš tako to slavlje. Ostadoh na repu krvavog puta da skupljam tuđu krv i jauke. A htedoh velikim rečima da opevam taj udes i da himnom proslavim nepobedivog Aleksandra. Pesnik sam. To što stadoh pod falangu, to je moje lukavstvo, naravno. Nikad nisam bio strašljivac. Rekoh, pesnik sam, ime mi je Panagor. Ima u tom pesničkom zvanju nečeg herojskog. Ako nešto treba da opevate morate biti u žiži događaja. Do sada sam pisao samo ljubavne pesme i uvek sam goreo na ognju ljubavnog pesništva. Htedoh da okusim i ovu vatru. Smrti se ne bojim. No, ova lomača je ogromna. Ližu plamenovi uzbunjene ljudske krvi, plamenovi života ližu ovo krvavo polje. A uz njih idu i plamenovi smrti, doduše, nešto kraći i mrkliji. Imam snage u rukama. Mogao bih se malo udobnije smestiti.”
U daljini čuje potmuli žamor, bitka je pri kraju. Pod ramenima mu je mrtvi saborac, još topao. Na prvi pogled još u ljudskom dostojanstvu, ali samo na prvi pogled. Njegova ruka još uvek čvrsto drži slomljeno koplje serapis. Neće ga nikad ni ispustiti. Jer tamo gde je otišao seni palih se i dalje međusobno bore.
“Još jedan rat se vodi - misli dok traži udobniji položaj za svoje telo. Tribali su to, koliko ih na zemlji vojuje još više ih ratuje u nekom drugom svetu. Ne bi ih Aleksandar toliko cenio da ne zna i za ovaj rat, neprekidni kao reka. Rat seni. I da i sam nije video crveni tok uskomešanih sudbina iznad Temnića koji bukne ranom zorom, pred svitanje.”
Zaustavlja misli. Treba se malo odmoriti, dok se sve ne završi. Opet oblaci na nebu, beli, nemi...
Odjednom prvo oseti telom, a zatim i u sluhu, zvuk konjanika. Jedan potmuli tutanj mu se sve više i više, sve brže i brže približava. Vrtoglavo, vihorno. Pomeri se na svom položaju i pod učkurom napipa kožnu kesicu u kojoj je čuvao tri zlatna novčića i par žensklih naušnica. Zadrža je u ruci...
Konjanik u kasu, već nad njim. Levo kopito pada na njegovu levu stranu grudi...Ispušta dah...Bol ga probode jače od koplja...Čeka da telo udahne, da se pluća otvore. Svestan... Čeka... Udah kasni... Još nekoliko sekundi... još ga nema...
U tišini koju za sobom ostavi konjanik ču se samo krik, tako jak, da polegoše vlati trava. A zatim nastupi beskonačni mrak. Snažan bol je trgnu. Ekran zaiskri svojom plavičastom bojom. Zatreperi naslovna strana omiljenog joj sajta. Slatkasto gorak ukus u ustima natera je da pokrene jezik i usne.
Udahnu duboko i ustade sa stolice.