Susret sa Marinom Cvetajevom

Ona je sela pored mene.Gotovo neprimetno.Svesna moje opsednutosti onim što mi je jedino preostalo -pisanjem. Ne dira me, ćuti. U svojoj atlasnoj haljini odaje se po prošloj modi, šumu svesne svile, mirisu suvog pačulija i Bogorodicom Majkom na zlatnom lancu, koji je dobila već se ni sama ne seća iz kog to zavetnog kovčega,onog ruskog, u crkvi Svetog Pimena ili negde drugde... Sedi. Ja pišem. Sedim polunagnuta više na levu stranu okrenuta ka srcu, tako mi je najlakše zbog topline, zbog blizine nečeg što me opušta, inspiriše.Začas vitko izbacim kičmu, kao koplje sjajno i počnem da hvatam ono nevidljivo a rečito, ono što pisci zovu inspiracija. Ona sedi. Poneki put uzdahne kao stara dama na balu na kome se dosadjuje, zatvarajući usta čipkastom crnom lepezom. Pomalo me to iznenadi. Ali ne okrećem se da joj vidim lice. Još ne. Dve senke na zidu. Možda njena nešto sedefnija, i ona pogružena ali opet puna svetlucanja, i miris pačulija, naravno. Njen, omiljen... Gde li je i ko zna gde rastao taj pačuli. Pod kojim suncem, pod kojom sunčevom senkom. Gde li je prosušen, nežno, najnežnije zamoljen da umre. Zbog večnog trajanja, zbog mirisa /da li večnog/. Evo, i ovde u mojoj sobi, miriše ta smrt. Nežnost me obliva, ružičasto me probija zbog te biljčice, zbog njene mirisne, plemenite svesti, bliske našoj pesničkoj, i zbog nje koja sedi, koju prepoznajem po toj zelenoj, sušenoj, nežnoj travi. Po haljini iz ko zna kog kovčega, poslednjoj, svečanoj, koja je upila sav etar, svu moć te biljčice, da je sačuva i da traje. Na ruci joj skroman prsten od ahata ili lapis lazulija.Da, to je lapis, poludrag. Nedozreo. Još mlad.Iskopan iz Urala. Parče zemljinog srca. Zemljino čedo.Sad u polumraku deluje skromno, prisno, drago kao kost srasla. Zemljin kalem. Kalem zemljine duše. Ona nosi taj znamen, otrgnutog,zamuklog majčinog jauka. I čarobna neka moć prstena pretvori moju sobu u plavetnilo oblačaka ponad reke Oke, u plavičast sjaj oka u njenom plićaku u plavu suzu i plavu čežnju.I sve zasija kao prošlost i kao jedna nova budućnost. Ne okrećem glavu. Pišem bez reda i pravih misli, pišem, pišem...Bežim rečenicama samo da je ne susretnem pogledom, nebom, u polju visokog žita. Mada joj pružam gostoprimstvo, dajem joj svoju senku i svoju prisutnost. Udaljena sam od nje bar pola metra. Ne mogu više da dam. Zbog njenog tužnog lica. Zbog tuge kojom bi me ubila. Ja je volim. Nek ne traži ništa više. Otićiću u borisoglebski sokak, na Arbat, gde god da kaže, da donesem zemlju, vodu, da donesem znak. Prekinut kanap. 25.02.1988.