Vinčansko pismo

Profesor je ustao od stola. Već je svanulo. Ostala je još po neka sitnica da se doradi. Uglavnom sve je završeno. Mada, kod ovakvih dela nikad se ne može kazati da je sve uradjeno. Od one noći kad mu je u posetu došao Vinčanac sve je krenulo mnogo brže. Ima tome dva, a možda i tri, meseca. Sedeo je baš za ovim stolom, pušio je i nemo zurio u zid. Zapelo je, baš je dobro zapelo-mislio je u sebi. Tad je u tišini sobe prvo osetio neki hladan vetar oko sebe kakao ga spiralno zamotava, a zatim i dodir nečeg nevidljivog. Profesor nije plašljiv nikad bio ali tad se baš trgnuo i srce mu je jače zakucalo. A još kad je čuo glas, navala krvi u glavu podigla mu je, čini mu se kosu. - Ne boj se Radivoje! Ne boj se, ja sam tvoj drug Taleo... Taleo, sećaš li se..? Dok se profesor jedva držao u stolici, stezao naslonjač za ruke, činilo mu se preturiće se, Taleo je stao ispred njega, nevidljiv, moleći ga da ga ipak dodirne. Zadnjim snagama, ali zadnjim, profesor je ispružio ruku prema nevidljivom gostu - u ništa. U prazno. Ruka je osetila promenu. Vrhovi prstiju dodirivali su nešto gusto, gušće od uobičajne gustine vazduha. To gušće imalo je i neku posebnu napetost ako se tako može reči za ono, što je osetio profesor. Neki žilavi titraj... Dodirnuo ga je... - Ne sećam se ja nikakvog Tala - odbrusio je profesor... - Ja sam Taleo, živeli smo u Vinči kako je sada zovete u predivnom gradu na obali velike reke. Grad se tada zvao Vamvi, što znači - voda što donosi. Sećaš li se da smo tražili školjke bele, lepezaste, od kojih smo pravili pisaljke za glinu. Sećaš li se. - Ničega se ja ne sećam Taleo - kakva je ovo smutnja i opsena... - Moram se pripremiti za spavanje, počinjem od umora da haluciniram. Opruživši se na kanabeu u radnoj sobi profesor se prekrsti i ubrzo zaspa. Nizali su se dani. Profesor je predano radio, izvlačio iz mraka, iz nanosa delove glasova, iskidanih, uvrnutih od prejakih vetrova, arlauke ranjenih zveri, radosne kliktaje dece na obali, promukle, tihe glasove odraslih, nemuštost riba. Sve je na jednom ovećem oblutku koji je doneo sa Vlasca, razvlačio, rastakao, razvijao. Ličio je taj njegov posao na onomatopeju godina koje je hladni vetar sa Dunava razvejao u pesak i dunavski šljunak. Kao kakav arheolog, profesor je u svakom zrncu peska tražio delić nekog glasa, sloga ili čak i reč... Njegov zadatak je bio da glas spari sa znakom koji je već bio otkriven na krhotini pečene gline. Koliko je samo komadića gline premetnuo preko svojih prstiju .U biblioteci grada predano je prepisivao grafeme, upoređivao sa drugim nalazištima rasutim po Srbiji. One su bili svagda iste, pa čak i u nekim jako udaljenim mestima ,kao na primer oko Eufrata i Tigra. Volšebno su se pojavljivali isti simboli. Očigledno da je ova neolitska kultura bila prava civilizacija. Samo tako, možemo objasniti raširenost ovog linearnog pisma i njegovu upotrebu. U takvim razmišljanjima kad je sparivao „ovde“, tamo“, „daleko“, “blizu“, kucnula je i ponoć. Nije se obazirao na pozni čas. Tek sad je imao navalu ideja i tek sad je mogao da uobliči svoju viziju. Taleo neprimetno sede do njega. - Hej, ovde sam, Radivoje! Skupljaš kamičke, oblutke, samo tačke. Izgleda sve si zaboravio dragi moj. Baš sve. Toliko je milenijuma prošlo a ti si i dalje tako uporan. Neću te uznemiravati samo da znaš, to je tvoj zadatak. Pomoći ću ti koliko mogu. I neću se mešati. Vidim ja da se ti ne sećaš ničega. Ti i ja bili smo pisari u tom velikom gradu, Vamvi, se zvao i radili smo u radionici kod učitelja Pagea. Ispisivali smo poruke na amforama i malim pločicama koje je svaka kuća morala da ima. Tu su bila ispisana imena predaka koja se pominju u odredjeno doba dana. Vidim, ne sećaš se. No, nije važno. Pomoćiću ti Radivoje druže moj! Rave ti je bilo ime. U sumrak, kad se reka smiri, izvlačili smo mreže prepune blaga. Mi smo tragali za ružičastim lepezastim školjkama za njihovim sedefnim utrobama. Tražili smo one sa ljubičastim prelivima, jer te su bile najbolje za pisaljke. Tu, na šljunku pomoću kamenja oblikovali smo naše pisaljke. Sećališ se slova A? Kako nas je stari Pageo terao da da se medjusobno štipamo da bi iz nas krenuo taj krik, koji je označavao početak bola, početak svega u ostalom. Ako kroz krik osetiš A možeš da pišeš! - govorio nam je Pageo. Slovo Д, smo učili tako što smo plivali rekom do hridi i pokušavali da se uz liticu popnemo. Naravno, nikom nije uspelo. Ali znak je nosio poruku, kao na primer, dovde, dosta, dotle... Za znak, slovo В, penjali smo se na onu istu hrid pa odozgo gledali reku i skupljali usklike rečnih ptica, čaplji i kormorana najviše. Eh, kakve je metode imao naš profesor samo kad se setim! Sećam se i onog dana, jasno se sećam, kad smo ispisivali, već rutinski, slova na pršljenike oko kojih se motala vuna. Pomalo je to i bilo dosadno, priznaću. Ali ti si, dragi moj Rav, uspevao da od svega napraviš čaroliju. U radionici na obali reke bilo je uvek živo. Mrvio se žamor radnika i pretvarao se u grumenje mraka što se motalo oko naših nogu. Ponešto smo, kad se moralo i od toga uzimali. Kad ponestane materijala za drške ili poklopce. Divan je to dan bio, sav okupan suncem, blistav, beo, sjajan i plav u isto vreme. Za namotaje vune trebalo je pisati „Nit me vodi“. Nije bilo teško. Znake smo već dobro znali, ali rutina za nas mladiće bila je pogubna... Kada je došlo vreme ručku, na obali reke dok smo raspaljivali vatru pokazao si mi komad sasušene gline i na njemu natpis, čudan meni nepoznat. Nešto sam i mogao prepoznati, možda samo jedan znak ali ostalo bilo mi je potpuno nepoznato. - Šta ti je to? - Ovo sam smislio. Vidiš ovaj znak, to je oznaka za nepregledno. Pogledao sam bolje. Ličilo je na znak E, samo je oko njega bila još poluspirala i jedna kosa crta na temenu slova. - Pa kako si to smislio. Zašto baš hoćeš da sabiješ nepregledno. Čini mi se da će znak pući, nekakoje jako napet. - Pogledaj ovaj dan, i šta kažeš. Lep je, miran, teče sporo kao i ova reka, ali ako pogledaš malo više u dubinu, hoću reći u visinu, osetićeš taj pritisak. Pokušaj tako da pogledaš“. - Pogledao sam. Jeste. Nešto se muljalo gore, video sam to nedvosmisleno. Ali da li je to baš taj pritisak nepreglednog, nisam znao. Iza slova E sledio je još jedan meni nepoznat znak: dve uspravne crte, jedna koja ih preča, i opet zavijutak spirale na temenu... - Zašto stavljaš ovu nedovršenu spiralu svuda“? - Ha, spirala se dovršava gore, u onoj visini. Ovaj znak označava tok, ali ne onaj vodeni. Taj znak već imamo. Ovaj tok je neprekidan izmedju zemlje i neba. - Pa, dobro, šta si to napisao? - Život je ljubav. - Odakle ti to - život je ljubav. Šta ti znaš o ljubavi. Znao sam da baš ništa, ama baš ništa o ljubavi ne zna. Bio sam siguran. Moj prijatelj se nekako čudno isturi i sigurnim glasom mi odgovori: E, Taleo mnogo ja znam. Čak više od učitelja.“ U očima mu se prelamalo plavo nebo i otkrivalo neku veliku dubinu koja se pokazivala svojim mrakom. Zapišta galeb i obruši se u vodu. Trgoh se. Tren je bio kad sve videh i osetih. Dani su se krunili i ostavljali su svoj trag na obali reke. Voda je postala tmastija i vukla je sa sobom neki zaostali teret samo njoj znan. Rav je sve češće izlazo na obalu. Sam, sa komadom glinene pločice. Vidjali su ga i za mračnih noći, bez meseca kako tumara pored reke. Nešto se čudno dešavalo, jasno su svi videli. Jednog jutra u radionici, dok smo oštrili pisaljke u prolazu mi reče: - Dodji, danas na reku da ti pokažem nešto! Njegovo vitko telo promače pored mene tek kao neki vetrić, tako da ne stigoh da pitam ni kada da dodjem. Oko podneva izadjoh umoran. Računao sam da će se i on odmarati i ručati sa ostalim radnicima na obali. No, ne uočih ga. Sunce je bilo u zenitu, zaklonjeno belim oblacima. Jasan i pun dan zasićen glasovima ljudi, vetrom, pesmom i glasanjem ptica. Krenuh ka obližnjem ševaru gde smo često za vrelih dana tražili hlad. Izmedju snopova trske ugledah njegova preplanula ramena. Go, do pojasa u vodi okrenut ka reci u nepomičnoj pozi, sa ispruženim dlanom okrenutim na gore. U ruci se belasala sedefna unutrašnjost školjke, lepezare. Oseti moje prisustvo, okrete se i kad me ugleda pozva me. Zagazih u vodu bez razmišljanja. Dodjoh do njega. - Taleo, vidi šta sam našao u školjci! i pogledom mi pokaza školjku. U sedefu se jasno ocrtavao znak koji mi je ranije Rav pokazivao: ono E sa poluspiralom - oznakom beskonačnosti. - Vidiš to je školjka ispisala. U neverici sam posmatrao znak. - Ma, to je nemoguće. Školjka da piše, ha. - Jeste. Moguće je, kako nije. Vidiš to je poluspirala. Mora postojati nešto što je vezuje u potpunu spiralu i što znak čini apsolutnim slovom, slovom svih slova. Suštinom svih suština, glasom svih glasova. To se mora pronaći da bi pismo trajalo u večnosti. Nije mi bilo jasno odakle mu ova ideja o večnosti i uopšte, taj filozofski ton, koji bi više priličio učitelju, a ne njemu. - Znaš šta, Taleo, reći ću ti a ti nikom ne govori sve dok se ne dogodi. Rečeno mi je, ne pitaj ko mi je rekao, da ću ja biti ta spona, veza. Jer da bi nam dali pismo moramo se žrtvovati. Ja ću se žrtvovati. - Ko nam daje pismo Rav? Zabezeknuto sam pitao. - Ko? Školjka, reka..?“ Nije odgovorio. Iz njegovih tamnih očiju zapljusnuo me je talas bele svetlosti koja mi se zabode u zenicu kao koplje. - Ćuti i nikom ne govori, približava se vreme namenjeno tome. Ja sam spreman. Ne zameri mi, druže! -Tad si mi dao onu volšebnu školjku, koja se eto čuda, našla u kolekciji Gradskog muzeja i koju si opet po ko zna koji put okretao u ruci i ove noći. Posle jedne olujne noći kada su se bogovi neba i vode ujedali i kidali jedno drugo na komade i kada smo mi smrtnici, šćućureni u kućama, drhtali nad svojim životom, posle takve noći osvanuo je nov, kao novorodjenče, nevin dan. Blagoslovena toplota izbijala je iz svakog delića svih stvari i činilo nam se da se nalazimo u nekom blaženom stanju. Tog jutra Rav se nije pojavio u radionici. U stvari više ga nismo videli. U toj olujnoj noći on je nestao. Uzalud su roditelji i ostali meštani pretraživali okolinu, njega ili njegovo telo, nisu našli. Ćutao sam i duboko u sebi sam vodio dijalog sa svojim drugom. - Zar si morao, Rav, to da uradiš? A onda iz tišine kao da mi se vraćao neki eho i srećan se razbijao u mojim ušima. - Uspeo sam, Taleo, uspeo!