MALI MEDINA

Da li će ova priča imati početak a za kraj tek ne znam. Jer kako i početi. Da li samo na osnovu senke koju je telo ostavilo jednog podneva na uglu Kolarčeve i Knez Mihajlove ili početi gledajući telo onižeg muškarca okrenutog ledjima fotografu na izbledeloj slici predratnog Beograda. Priznaćete, jako je teško. Imam podatak: Ime. Mada i ono pod znakom pitanja: Avram, Isak, Hajim? Ulicu, i broj trgovačke radnje: Knez Mihajlova 8. Broj telefona: 12876. I usklik: „Ej, pa to je Mali Medina“. Sve to jedan pisac mora uzeti za ozbiljno. Forenzičar reči u ovom slučaju mora biti forenzičar senki na starim fotografijama. Senka sa palate „Riunione“ pada preko stamene gradjevine gospodje Milenković. Mogla bi biti 31/32. godina dvadesetog veka, zaključujem jer je još uvek na uglu mala niska građevina kafane „Albanija“. Podne je. A ispred kafane neprekidni koloplet koraka. U stvari, možda je i nešto pre podneva. Stolovi zastrveni stolnjacima, uredni, čisti. Po neko sedi, ispija fildžan, gleda odsutno. Ubija dosadu. Trenutak je zaustavljen večno i ja ga evo prepričavajući staru fotografiju i dalje produžavam. Široka vrata kafane otvorena. Iz nje zjapi mrak. Neko hoće da udje u mrak, neko bi da izađe. Na spratu gostionice presijavaju se okna zažarena svetlošću. Užurbano se kreće jedna dama sa klot šeširom. Lep kostim od tvida. Bela bluza, rukavice u ruci. I jedna seljanka, zabrađena maramom žuri tek jedan korak iza nje. Dvojica oficira raskopčanih šinjela. Moglo bi biti proleće pomišljam. Da, ovakva svetlost se može videti samo u aprilu. Iza „Albanije“ niz dućana i još jedna kafana, pa opet dućan u zgradi Perside Milenković, kućni broj 8. Radnja. Vidim štofove i raznu pozamanteriju. U stvari, kad bolje razmislim možda su to i dve radnje. Dva ulaza. Ali, izgleda zajednička firma: HAJIM i ISAK MEDINA - manufakturna radnja. To je znači, ovde. Kućni broj se poklapa a takodje i broj telefona. Ali ostaje tajna da li je Hajim ili Isak „Mali Medina“. Senke se malo pomeraju, možda je četvrt sata prošlo. Vraćam se nazad ponovo do gostonice „Albanija“. Na ivici trotoara na samoj liniji, senke koja preseca Knez Mihajlovu ledjima okrenut sa oštro isturenim ramenima poput krila ptice, stoji Mali Medina. Senka ga čvrsto drži. U izlog njegove radnje udara sunce pa izgleda da je namerno izašao. Kao da je stao namerno u senku a okrenuo se u pravcu malih dućančića preko. Da li nekog očekuje? U susret mu idu dva oficira raskopčanih šinjela. Da li se poznaju? Pratim taj trenutak, ali oni promiču pored njega užurbano. Stojim tako bez reči udaljena tek nekoliko koraka od njega. Primećujem jednu malu grbu na ledjima i poseban izgled zbog toga. Ptica dugačkih ranjenih krila koja bi da poleti, pomišljam. Na glavi siv filcani šešir kvalitetan, pariski. Jako nizak. Stoji u zaklonu, u senci, gotovo na liniji gde se ona od svetlosti deli. Ispred njega bela, jaka, teška a u isti mah i prozračna belina. Stešnjenog grudnog koša, uskih ramena, dugačkih ruku. Jedna je ruka u džepu. Bočno od njega otvara se zjap Knez Mihajlove ulice i gomila ljudi. Namah mi se učini da je to ovaj naš ovdašnji trenutak u pretrpanoj ulici. Trenutak subotnji na primer kada su svi izašli u šetnju i kupovinu, ni sama ne verujući da je svetlost uvek ista a da se samo na toj pešačkoj stazi menjaju lica. Teško mi je da sada zamislim ovdašnje zdanje palate“ Albanija“ izgrađeno 1939. godine, na mestu ove male niske gostionice, preko koje ima mnogo mesta za svetlost i senke. I uopšte, kako je stala na ovo mesto, onolika. O tome sigurno ne razmišlja gospodin Medina. Kuda da krene. Do „Ruskog cara “ koji je tu nadomak pogledu ili će se okrenuti najbližoj restoraciji „Albaniji“. On još čeka i pruža pogled dugo u nešto što stoji van ove fotografije i samim tim i van ovog trenutka u vremenu. Ničeg značajnog u ovom danu. Stigao je poludemanteh u širini od metar. Ima dovoljno i šarenog porketa kao i onog jednobojnog. Damentuh stiže sutra. Izašao je iz radnje da se oslobodi ovog nametnutog preslišavanja. Mada svaki trgovac ako hoće da zaradi mora brižljivo voditi evidenciju o svakom isečenom santimetru materijala. To se zna, ali ne zna se da po koji put i trgovac bude zamoren od takve računice. Ima 45 godina pa mogao bi malo i da se opusti. Stekao je dovoljno, a i šta će mu. Porodicu svoju nema a brat mu je glavni oslonac. Porodica Medina, vredna oduvek. Brojni su rođaci po Beogradu ali svi nekako skoncentrisani u ovom delu grada koji oivičavaju reke, tj. odakle god kreneš pukne pogled na jednu od njih. Eno u Kosmajskoj rođaka Benacijona, u Ratarskoj. Moše u svojoj obućarskoj radnji može da dobaci do Dunava. Sa ugla gde će kasnije biti izgradjena robna kuća „Ta-Ta“ učini mi se kao da mu je neko mahnuo. Čak bi to mogla biti i ženska ruka. Da, zasigurno. Ali M.M. ne reaguje. Njegov profil nema konture lica nego je nekako zaobljen, nedefinisan. I koliko god se trudila on će u ovoj priči zasigurno ostati bez lica. „Gospodine Medina“ - zvonko odzvanja glas neke mlade gospodjice sa kragnom žabo. „Gospođa Živka vam poručuje da obavezno danas svratite do nje, ima nešto da vam pokaže“. Kao da se samo vrhom usne osmehnu ali ne oda se telom. Nikakav pokret, ništa. Gospođa Živka. Nova karika, kao pazl... Svaki forenzički detalj je bitan. Ali šta ću kad Medina na to ostaje ravnodušan... Ćuti. Preda mnom muškarac, još uvek nepoznate godine rodjenja, beogradjanin, jevrejskog porekla, trgovac. Pošto stoji u tamnijem delu ulice trenutno nemam ni njegovu senku. Nemoćno dižem pogled na zabatni zid kuće Milenković. Na njemu reklama za benzin SFINKS i glava Sfinge. „O, bože“ ! Eto mi i odgovora... Tajnu neću saznati, tajnu ovog čoveka dok sigurno ne odgovorim na pitanje. Ali pitanje nema ko da mi postavi. Možda treba da ga postavim sama sebi: Zašto mi je toliko bitna neispričana priča o ovom čoveku. Rođena sam nekoliko decenija posle njegove smrti. Niko od mojih ga nije poznavao. Kao i hiljade beogradskih Jevreja verovatno je stradao u pogromu tokom drugog svetskog rata. A kako je sve počelo. Slučajni prolaznik gledajući izlog fotografske radnje radosno je uskliknuo. „Evo Malog Medine“ i probudio moje interesovanje. Ko se još tako raduje pogotovu neko u vremešnom dobu u kome je bio? Ko je taj Mali Medina? I evo me sada stojim sa njim, pored njega, a opet mi izmiče... Posle nekoliko dana prijatelj mi dotura važnu informaciju. Hajim Medina je bio član jevrejskog društva za kupanje pokojnika. To znači da smo prihvatili činjenicu da mu je ime Hajim. Pažljivo slušam prijatelja ne protiveći se jer znam da su mu izvori informacija pouzdani. Medina i pokojnici? Vrlo zanimljivo. Odakle takvo interesovanje? Zamišljam ga tako malenog, krhkog gospodina, lepih manira i trgovca lepim materijalima koji posluje oko preminulih. Možda su to bila neprikosnovena pravila zajednice a možda je to bio i njegov izbor. U arhivu Gradske uprave saznala sam da je stanovao u ulici Cara Uroša na broju 13 a to je bilo blizu sinagoge Bet Izrael. Sutradan vodjena nekim vetrom koji mi je udarao s leđa, bolje reći gurana, odlazim u njegovu ulicu i ispred Galerije fresaka gde se sinagoga nalazila do pred Drugi svetski rat slučajno naletim na onog mog prijatelja. „A ti po tragu došla“ smeje se široko i čvrsto mi steže ruku. „Ma, ne vredi da se mučiš ako neko ne želi da sarađuje nema vajde. I ja sam ga posmatrao, stoji kao kip. Znaš šta na momenat mi se učinilo kao da je cela fotografija fotomontaža, tj. kao da je njegova figura umetnuta naknadno. Jesi li sigurna u verodostojnost iste. I još nešto, gledao sam spiskove streljanih na Banjici i upoređivao ga sa spiskom povratnika iz logora. Izgleda da su postojala dva Hajima Medine. Jedan je streljan, ali jedan se vratio. Preživeo. Nemam više nikakvih podataka.“ Nemaš više podataka i znači to je to. Aman, ne može biti samo to. Ne može! Buni se moj pripovedački instikt. Protestvuje moja priča. Mnoga su se usta zauvek zatvorila i ne može do mene ni posredno ni neposredno da dopre nijedna reč a kamoli priča. Ne može. Godine su se nanizale i već zjapi poveliki procep crn od tišine i neznanja. Taj slučajni posmatrač pred izlogom foto radnje je i sam gospodin u godinama. Znam da je samo svojoj saputnici rekao: „Kod njega je moja mama kupovala. Bio je prijatelj sa pola Beograda.“ „Sa pola Beograda“ a sad, sad sam samo ja i taj gospodin i niko, niko više. Možda bih i ja želela da kupim nešto u toj njegovoj radnji. Možda i meni da poljubi ruku... U šestoaprilskom bombardovanju kuća gospodje Perside velike dobrotvorke je srušena kako se kaže do temelja. Preko noći nestalo je prelepo zdanje i radnja Medina. Izgoreli su svileni, vuneni, pamučni materijali sa sve dugmadima, kragnama, postavama sa sve tezgom i metrom. Još istog dana Medina je stao uz bivši izlog, sada jednu šupljinu sa oglodanim ciglama postojao je malo popušio cigaretu i nemo i opet bez senke /bio je oblačan dan/ produžio Knez Mihajlovom. Od tada ga više niko nije video. Neki su se prisećali da su ga videli sa lopatom u ruci kad su se raščišćavale ruševine kod Dvora neki misle da su ga videli kod Opšte državne bolnice a neki opet na Bajlonijevoj pijaci. Ali niko, niko ga nije video u koloni koja se spuštala do Karađorđeve u decembru 1941. godine kada su beogradski Jevreji prešli na drugu obalu, onu zemunsku, u logor Sajmište, i nikad se nisu vratili u svoj grad. Ciča zima 41/42. i sneg koji je sve pokrio ostavio je tišinu koja se može osetiti kao laki svileni pokrivač u poneko letnje jutro ili prolećno popodne ako šetate bedemima Kalemegdana. Taj pokrivač pokriva grad i samo ga retki mogu osetiti i videti. I opet slučajno jednog proleća naleteh na onog mog prijatelja, za koga za sigurno znam da se baš dobro pokrivao i još uvek pokriva sa istim, koji me povuče u stranu i reče: „Znaš, našao sam u gradskom arhivu još jedan podatak. Medina je zadužen da pokriva ceo grad onim laganim pokrivačem, jer razume se u materijale i krojenje. Kad zafali, jer Beograd se širi, on doda nešto u pačvorku skupljeno iz mraka i svitanja zašiveno očajem. Doda belog inja sa trepavica male Gizele i njene tihe pesme. Ima tu i molitve iskidane jecajima i delova iz pesama Hajnea koje je gimnazijalka Hilda čitala, ima škrguta, klokota ima gladi i jauka i ima neba, februarskog, hladnog u zaleđenim mrtvim očima pijaniste Koena. Ima i neke skorele nade na obodima ovog pokrivača, tek onako da se ne kaže da nema svačega. Uglavnom pokrivač mora biti lagan onako eteričan, i ko ga oseti na sebi mora znati da je izabran... Da znaš, ona fotografija samo pokazuje njegovo mesto odakle osmatra gde i šta treba dodati. Istina je, lice mu nikad nećeš ni videti. Jer, pa šta da ti kažem na neki način to i jeste montaža... Ali ne foto, ne bih znao da ti kažem koja“. I evo, stojim kod “Albanije“ na novom trotoaru. Opet je april i ona svetlost prolećna. Niko ne primećuje da u toj svetlosti pipam kao slepac, nežno i oprezno ne bili opet ugledala Njega. Znam, sigurno je tu, nem, zamišljen, naš sugrađanin Medina.


Priča je nagrađena Trećom nagradom na konkursu BEJAHAD 2010 „Simha Kabiljo“